Dopunski rad državnih lekara – da ili ne?

Приватни рад државних лекара изазива контроверзу још од 2005. године када га је тадашња власт, а садашња опозиција, усвојила кроз Закон о здравственој заштити.

Др Драшко Карађиновић

Тако је легализован конфликт интереса у великој и битној јавној служби као што је здравство, што производи много штетних последица. Ниска продуктивност, угрожавање стандарда квалитета услуга, блокада тржишта рада, с обзиром на то да вел ики број државних лекара (око 7.000) ради на више места, то јест у државном и у приватном сектору, стимулисање паразитског пословног модела у приватном здравству који живи од пребацивања пацијената из државног сектора, само су неке од последица које су осетили милиони грађана. Треба нагласити да је системски конфликт интереса један од кључних фактора имобилизма и одржавања статуса кво, чиме се спречавају неопходне дубинске реформе и реструктурирање здравственог система. Уосталом, највећа коруптивна афера српског здравства с краја прошле деценије, трговина листама чекања на зрачење пацијената оболелих од рака на Институту за онкологију Војводине је директно омогућена легализацијом конфликта интереса у јавном здравству.

Стално се заборавља да осим тешких последица по здравље грађана, системски конфликт интереса доводи и до изразитих макро економских дисторзија; укупна потрошња за здравство у Србија знатно прелази три милијарде евра, односно близу је 11 одсто БДП-а, у чему смо убедљиво први у региону, с обзиром на то да суседи троше од пет до осам одсто БДП-а за здравство. То расипништво је лако објашњиво: грађани два пута плаћају једну здравствену услугу, прво из обавезног доприноса  10,3 одсто на бруто плату, а други пут из џепа када иду у приватни сектор. Колико таква енормна нерационална потрошња оптерећује привредни раст није потребно посебно елаборирати: тих пет одсто БДП-а би могли бити много корисније употребљени у на пример капиталне инвестиције, у којима дебело каскамо за суседима. Овај наслеђени системски проблем треба сагледавати из шире перспективе, а не само из угла парцијалних интереса, или непотпуног познавања чињеница. Тим пре што се преко ових, наизглед техничких организационих питања, преламају суштински избори модела здравства који нам је потребан, а тиме и државе у каквој желимо да живимо.

Др Драшко Карађиновић, НВО „Доктори против корупције

_____________________________________________________