Prethodni članak
Kakvu piletinu danas jedemo
Današnja prosečna koka je džin u odnosu na onu od pre pola veka. Srećom, isto tako ukusnija je i nije opasna po zdravlje, ako se pravilno hrani.
Od koke koja je težila svega 1,5 kilograma 1955. godine, stigli smo do toga da sada celo pile u radnji dostiže težinu i do 3,5 kilograma.
Naučnici ove razlike u veličini i težini smatraju dokazom genetskih manipulacija na pilićima, a kako mnogi tvrde one su rezultat trenda „piletina budućnosti“ koji je počeo 1948. godine. Tada su farmeri u SAD-u počeli da razvijaju piliće sa specifičnim ciljevima – da budu veći, deblji i da brže rastu.
Građani su zato uplašeni. kakvo je zaista meso koje jedu i mnogi smatraju da je „žgoljava“ seoska koka koja trčkara po dvorištu zdravija od tovljene. Ipak, nije tako, ali pod uslovom da se pilad tovi na pravilan način.
Kako navodi doktor Milan Mitrić, specijalista zdrastvene zaštite živine, genetičari su godinama unazad radili na tome da se stvori ekonomičnija proizvodnja – da se na što kraći period dobije što veća količina proteina.
– Pileće meso je najzdravije meso. Genetski su pravljeni takvi pilići da imaju veći udeo belog mesa, a uslovi njihove proizvodnje su veoma kontrolisani. Nekada su oni uzgajani napolju, a sada smo došli do savremenih objekata, gde se posebno vodi računa o temperaturi, kiseoniku, o ambijentalnim uslovima, a po metru kvadratnom nalazi oko 13 jedinki – objašnjava Mitrić.
Davne 1923. godine bilo je potrebno 16 nedelja da bi se uzgojilo pile teško jedan kilogram. Već 1933. godine za postizanje iste težine uzgajivačima su trebale čak dve nedelje manje. Sada, uzgoj piletine traje 42 dana, a kako navodi Mitrić, težina živine u tom trenutku iznosi od 2,5 do tri kilograma.
– Pileće meso je i dalje kvalitetno, u nekim udelima bolje je nego pre. Fabrike stočne hrane imaju takvu tehnologiju da mogu da iskoriste genetski potencijal, a pravi se hrana da dovede do toga da se ispolji na težinu. Koriste se uobičajene komponente: soja, sojina sačma, kukuruz, a one se nisu mnogo promenile.
Kako navodi Ana Krstić iz Borče, koja uzgaja tovne piliće u domaćoj proizvodnji, ona piliće stare jedan dan kupuje u lokalnoj poljoprivrednoj apoteci.
– Mi ih hranimo 60 dana, kako bi imali između tri i 3,5 kilograma. Oni non-stop imaju hranu i vodu. U prostoriji od šest kvadrata ima oko 50 komada. Meso je kvalitetno i nije masno, a moja deca obožavaju da ga jedu – kaže Ana.
Najbitnije je da uvek imaju hranu
Kako pričaju mnogi uzgajivači tovljenih pilića, najbitnije je da pilići tokom čitavog dana imaju hranu, a u prvim danima života pilići se hrane davanjem manjih količina hrane pet do šest puta dnevno, kako bi se izbeglo zagađivanje i rasturanje hrane.
Pored hrane, uobičajeno je da tovni pilići u prvim danima tova uzimaju i enrofloksacin ili neki drugi antibiotik širokog spektra, kao i kompleks AD3E vitamina.
Bojana Bogosav, Blic
Kako da ne! A sta cemo sa onim divljim farmama gde se pucaju koke hormonima i gde jedu koncentrat koji niti je kontrolisan, niti ima dekleraciju? Mnogo puta se piletina oseca na koncentrat i hemiju pri konzumaciji. Jos jedna polu bajka!
Jedemo spricani otrov!
50 tovnih pilića na 6 kvadrata, a imaju 3-3,5 kilograma?
Pa je l’ stoje jedni drugima na glavi?
U takvim uslovima koke kljucaju jedna drugu, zbog smanjenog kretanja slabo se razvijaju mišići, zbog tempa rasta noge ne mogu da izdrže toliku masu jer se sporije razvijaju, itd.
I zašto se u SAD zabranjuje snimanje u tim objektima gde se tovi živina? Tačnije, Tyson i drugi prerađivači kooperantima strogo zabranjuju da u tovilišta uvode novinare, kamermane, da se vrši snimanje materijala koji se zatim publikuje?
Ako je sve tako lepo i bajno, zašto se sve to zabranjuje?
Pogledate dokumentarac „Food, Inc.“ i sve će vam biti jasno, naravno kad je u pitanju SAD, a nije ni u mnogim drugim zemljama bolje, pa ni u Srbiji gde se tek ne poštuju ni postojeći zakoni.
A kvalitet piletine u Srbiji… to je tek pojam za diskusiju!
Jer, prodavci drže cele piliće u kesama u vitrinama, pa se, iako su bili zaleđeni u komorama, tu delimično odlede, pa ih onda opet vrate u komore ako se ne prodaju tog dana, pa sutra opet u vitrinu gde se delimično odlede. I na šta posle ta piletina liči?
A sećate se onih snimaka kako su sa neke deponije uzimali piletinu koja je tu bačena po nalogu inspekcije, i ubacivali u kombi, pojedini radnici svaki čas povraćali, a „vlasnik firme“ tu piletinu oprao mešavinom vode i leda, stavio u led i hteo da prosledi dalje u prodaju, ali su ga uhvatili.
I na koliko je osuđen?
I koliko se puta još tako nešto desilo po Srbiji? Kao sa tortama u Kragujevcu, kremom u kanticama koji se prodavao po buvljacima, a potiče od krema koji je fabrika bacila na deponiju zbog nekog štetnog sastoja koji je dodat greškom…
I onda nam krivo bombardovanje što se pojavljuje ovoliko kancera po Srbiji, kao da je u svaku ulicu bačeno po 5 bombi od osiromašenog uranijuma, a istina je mnogo surovija – trujemo sami sebe, jer svako ima rezon „boli me uvo, neću to ja da jedem“!
Lepo jednom poljoprivredniku koji je nečim prskao kupus pred samo sečenje, na komentar da neće on to da jede, reče prijatelj: pa dete ti je na studijama u Beogradu, šta ako on kupi baš taj kupus za salatu?
Та пилетина није употребљива за људску исхрану.
Kada budete tovili piliće od jednog dana pa do 8 nedelja sami i budete probali više nokad ne čete lupetati i pričati gluposti. Oni koji budu jeli dosta koprive deteline kukuruza tritikala biće fantastični. Najači su komentari soliterđija i pilićara iz lidla.