Mentalni karton Srbije

– Ne postoji čovek koji u određenim životnim okolnostima neće imati neki duševni problem. Osobe koje su mentalno obolele često su presavesne, preosetljive, uvek na raspolaganju drugima, sklone činjenju dobrih dela, rešavanju tuđih problema… Naši pacijenti nisu ljudi koji su bahato živeli, to su naša deca, rođaci i prijatelji koji su u jednom momentu imali tačku sloma. A ne treba zaboraviti da svako od nas ima tačku sloma, upozorava dr Slavica Đukić Dejanović, direktor Klinike za psihijatriju „Dr Laza Lazarević”.

I dok statistika Svetske zdravstvene organizacije pokazuje da će svaka četvrta osoba na svetu tokom života oboleti od nekog mentalnog poremećaja, naša sagovornica povodom 10. oktobra, Svetskog dana mentalnog zdravlja, upozorava da je depresija danas na četvrtom mestu po stepenu onesposobljenosti radno aktivnog stanovništva u Srbiji.

Polna statistika svedoči da žene dva do tri puta češće obolevaju od depresije, a postoji osnovana bojazan da će „razloga” za depresiju žena u budućnosti biti još više – svaki četvrti bračni par u Srbiji se razvodi, porodično nasilje je u porastu, a veliki broj žena je nezaposlen.

Frojd je lepo primetio da pol određuje sudbinu i da je biologija žene potpuno drugačija. Žene sanjaju u boji, a muškarci u crno-belim slikama. Žena je sklonija depresiji, bezrazložno tužnom raspoloženju i razmišljanju o tome da njen život nije kvalitetan i da ona ne doprinosi dovoljno porodici i društvu. I sama reakcija žene na lek je drugačija nego kod muškaraca. Zbog toga svaka peta žena i tek svaki deseti muškarac najmanje jednom u životu imaju neki afektivni problem koji iziskuje stručnjaka. Činjenica je da žene češće podležu afektivnim poremećajima, a da muškarci češće pate od bolesti zavisnosti. Kada govorimo o mentalnim bolestima, rizik od suicida je veći kod muškaraca iako su žene češće depresivnije od muškaraca.

Vaše kolege koje se bave bolestima zavisnosti kažu da žene sve više piju. Oni ističu da je nekada na deset muškaraca koji piju dolazila jedna žena, a da danas na četiri lečena alkoholičara dolazi jedna žena koja životne stresove utapa u alkoholnom viru.

To je tačno, emancipacija jede svoju žensku decu. Ima jedna kineska poslovica koja kaže da „najpre čovek uzima piće, pa piće uzima piće i na kraju piće uzima čoveka”. Neko ko je zavistan i ko ne može bez svog „otrova” mora da se leči. Nažalost, u našem društvu postoji visoka tolerancija za alkohol: nema intimnog jubileja bez pića – ako slučajno niste raspoloženi za „čašicu”, odmah vas pitaju od čega bolujete – dojiljama se savetuje da uzimaju pivo za bolje mleko… A kada se kod žene razvije zavisnost, postajemo veoma netolerantni. Iako žena zaslužuje podršku porodice i ima pravo da bude lečena kao muškarac, ona se ne doživljava kao bolesna, već kao besna, a za porodicu je njen alkoholizam često neoprostiv greh. I to je jedan vid diskriminacije žena. 

Čini se da su polovi u psihijatriji postigli „ravnopravnost” samo kada je reč o stigmatizaciji i diskriminaciji?

Kada se neko razboli od somatske bolesti, na jednog bolesnika dolaze tri-četiri osobe koje o njemu brinu. Od četiri osobe koje su mentalno obolele, tri su stigmatizovane, to jest ponižene, degradirane ili diskriminisane na neki način. Osim što nose preteško breme mentalne bolesti, oni imaju i problem socijalne sredine koja ih ne prihvata. Nažalost, često se i najbliži srodnici odriču mentalnih bolesnika. Nekada se verovalo da su duševne bolesti dela bogova i demonskih sila i da isterivanjem zlih duhova vi možete da pomognete takvim osobama. Deo takvih zabluda i dalje živi u kolektivnom i nesvesnom. Savremeni čovek se plaši sopstvenog ludila. Zbog toga smo mi koji lečimo mentalne bolesnike u obavezi da komuniciramo sa celim društvom kako bi se smanjila stigma. Moramo stalno da izlazimo u javnost i podsećamo da i duša ima pravo da se razboli i da mentalni problemi postoje 365 dana u godini – baš kao i endokrinološki ili kardiološki problemi.