Миланова прича поводом Светског дана борбе против дијабетеса

14. новембар је Светски дан борбе против дијабетеса, али собзиром на број оболелих, о овом проблему би требало да се говори свакодневно.  По неким проценама само код нас у земљи близу милион људи има проблем са инсулинском резистенцијом или дијабетесом тип 1 или тип 2.

Дијабетес се назива и “тихи убица” јер многи људи не пропознају симптоме и касно почињу да решавају проблеме, а преддијабетично стање тј. инсулинску резистенцију има половина становништва у нашој земљи – наравно да многи тога нису ни свесни. Лоша исхрана и неактивност су навике које погоршавају ситуацију.

Са жељом да бар мало утичемо на подизање свести о овом проблемима доносимо причу једног од наших суграђана који је успео, пре свега својим едуковањем о начину исхране а онда и тренингом да реши велики део проблема.

Имам 46 година и пре 20 година почео сам значајно да добијам на тежини. У почетку нисам на то обраћао довољно пажње. Размишљао сам како ћу једног дана смршати, али одлуку о томе сам стално одлагао. Повремено сам и почињао са неким дијетама, губио килограме, али убрзо сам све враћао.

Рад за рачунаром, физичка неактивност и нездрава исхрана у прекомерној количини су допринели да тежина брзо напредује. Највећа тежина ми је била 138 кг, што је на моју висину од 174 цм била скоро дупло већа од нормале. Тада је и везивање пертли на обући постао озбиљан проблем. Осећао сам се заробљеним у свом телу.

Са гојазношћу стигла је прво хипертензија, а касније и дијабетес тип 2. Имао сам проблема да то прихватим надајући се да ћу се убрзо натерати да смршам и да ћу здравље вратити у нормалу. У почетку вредност шећера у крви није била много већа од нормалне па сам мислио да до озбиљних последица неће скоро доћи и нисам мењао начин исхране. Терапију сам кратко користио па одустао. Међутим после неколико година од успостављања дијагнозе, а пре 4 године дошло је до озбиљног скока вредности шећера у крви и до последица у виду болова у нози и проблема са видом. Тада сам се забринуо, вратио терапији и престао да једем слатко. Дошло је до извесног побољшања, али не довољног. Чак ни увођење инсулиске терапије није значајно побољшало ситуацију. Лекари су били ради да помогну, али некако ми се чинило као да медицина није имала адекватан одговор за овај проблем.

Проценио сам да ако нешто не променим бићу функционално слеп за две до три године. Схватио сам да не постоји једноставан излаз из ситуације. Нешто је морало да се трпи, последице болести или тежина дијете како бих смршао. Преломио сам и одлучио да трпим дијету. Тактика је била једноставна, избегавати што је могуће више угљене хидрате и генерално јести хране колико је потребно а не колико желим. После само три недеље дијете инсулин и лекови за притисак ми више нису били потребни и у року од 6 месеци са почетних 125 кг, тежину спуштам на око 90 кг. Почетком ове године почињем по мало и да вежбам. Ту тежину одржавам годину дана до августа ове године када почињем да тренирам у теретани са личним тренером Иваном Крунићем. Он ми је доста помогао да унапредим форму и да направим још неке корекције у начину исхране. Дуго се нисам осећао овако добро и способно. Моја тежина је сада 82 кг, ниво шећера у крви ми је нормалан без икакве терапије. То не значи да сада могу да једем слатко и слично као да немам дијабетес, али омогућава ми да уз овакав начин живота живим здраво, и не трпим никакве нове последице ове болести.

Људима који имају сличан проблем поручујем да уз труд и посвећеност на трајној промени исхране и повећању физичке активности, има наде да се ситуација значајно поправи и да се у великом броју случајева може водити потпуно нормалан живот.

Поведени овим примером а са истом жељом да подигне свест о значају физичке активности теретана Максимус, где наш суграђанин тренутно вежба, до краја месеца даје 50% попуста за све људе који имају проблем са дијабетесом.