Nije srpski ćutati

U novom broju Čačanskih novina objavljen je intervju sa dr Aleksandrom Radojevićem „Nije srpski ćutati„, u kojem dr Radojević otvoreno i bez zadrške govori o aktuelnoj situaciju u čačanskom zdravstvu. Intervju prenosimo u celini. 

– Uzbunjivači su najmoćnije oružje istine, a građani koji iskoriste svoje pravo na slobodu govora, najmoćnije su oružje društva protiv zloupotrebe vlasti – to su reči američkog advokata Toma Divajna, koji je zastupao više od 6.000 uzbunjivača.

 – Uzbunjivači su hrabri ljudi koji ne mogu da trpe kršenje prava, i žele to da prijave. Sloboda govora je svakodnevna borba, koja se nikada neće završiti – kaže urednik portala Pištaljka Vladimir Radomirović.

Zašto smo uvod u intervju sa dr Aleksandrom Radojevićem započeli ovim citatima.

Odgovor je jednostavan, zato što smo ono što je dr Radojević nedavno govorio na konferenciji za štampu o stanju u čačanskom zdravstvu, prepoznali upravo kao slobodu govora, kao najmoćnije oružje istine, kao hrabrost da pojedinac progovori o onome o čemu ostali samo šapuću ili isto misle ali ćute.

Ima ih koji zameraju dr Radojeviću što nije ranije progovorio o onome o čemu danas priča, ili zašto nije nešto i sam preduzeo kada je bio politički moćan, ili zašto nije seo u vruću direktorsku fotelju tadašnjeg Zdravstvenog centra u Čačku koja mu je, izvesno, bila nuđena, pa pokazao šta zna i ume.   

Ima i onih drugih koji dokumentovano podsećaju one sa kratkim pamćenjem, šta je sve i gde dr Radojević kao poslanik i poverenik vladajuće stranke u Čačku govorio kada je zdravstvo u pitanju.

Prošlo je više od mesec dana od konferencije za štampu GG „Za napredniji Čačak“ na kojoj je dr Aleksandar Radojević izneo zabrinjavajuće podatke o aktuelnom stanju u čačanskoj Bolnici. U međuvremenu usledila su kontra-saopštenja, davanje političke konotacije celoj priči, dijalog emisija na regionalnoj TV Telemark u kojoj su stavove sučelili dr Radojević i primarijus dr Slavica Dragutinović, zamenica direktora Bolnice, emisija o aktuelnom stanju u zdravstvu Srbije na RTS-u u kojoj je gostovao ministar zdravlja Srbije Zlatibor Lončar, koji je izjavu dr Radojevića emitovanu u prilogu emisije okarakterisao kao politički stav.

* Da li se bilo šta promenilo na bolje od onoga što ste nedavno izjavili na konferenciji za štampu do danas?

– Situacija je potpuno identična onoj od pre, osim raznih pokušaja, a u pitanju su kontrole zdravstvenih ustanova sa namerom da se stvori utisak da se nešto dešava. Osim eksterne kontrole koja je bila pre neki dan, pa onda i ponovljena, imali smo i internu kontrolu po bolničkim odeljenjima. Očekivao sam da će ta interna kontrola doći sa zadatkom da proveri šta sve nedostaje na odeljenjima: da li ima dovoljno lekara i medicinskog osoblja, lekova, opreme … Evo, recimo, na mom odeljenju nedostaju dva lekara, a još dva lekara u proseku su stalno odsutna iz raznih razloga, neko je na bolovanju, neko na odmoru, neko na nekom drugom radnom mestu. Imamo jednog koji jedan ili dva dana u sedmici radi na onkologiji, a ostale dane je kod nas na odeljenju. Situacija sa nedovoljnim brojem medicinskih sestara je još lošija. Umesto da, kako je propisano, imamo tri sestre za bronhoskopiju, već godinama radi samo jedna. Dakle moje očekivanje je bilo da će biti provera vezana za kvalitet usluga koje dajemo pacijentima, za stanje snabdevenosti lekovima koji su nam potrebni na odeljenju, za zadovoljstvo pacijenata uslugama i tretmanom koji dobijaju na odeljenju. Umesto toga kontrola se svela na pregledanje nekih papira i administrativnih zabeleški, na to da li su sestre vezale kosu ili ne, da li je papirologija vođena po protokolu, da li je dupliran rad lekara i sestara i jednom rečju kontrola se svela na bavljenje samim sobom, a ne na kontrolu kvaliteta usluga koje dajemo pacijentima. Cela priča se svodi na to da li je bolničko osoblje dovoljno zaposleno piskaranjem, da nema vremena da se buni i ako se ne buniš i ne tražiš ništa onda si dobar, ako Bolnica  pravi malo troškova onda je direktor dobar i svi su dobri osim pacijenata. Pacijenti su na drugoj strani pritisnuti nemaštinom i krizom i prisiljeni da ćute i trpe ono što ih je snašlo.

* Osim interne kontrole bila je i kontrola koju je naložilo Ministarstvo zdravlja. Kakvi su efekti te kontrole?

– I ona se svela na pregledanje papirologije. Znači da li se uredno vode zapisi toka bolesti, anamneze, obaveštavanje pacijenata. Kontrola nije dala nijedan relevantan parametar na temu zadovoljstva pacijenata, dijagnostike, čekanja na tretman, raspoloživosti kadrova ili kvaliteta zdravstvene usluge. Samo su se bavili papirima, pa je tako epilog da je pored obimne dokumentacije koju sestre i lekari moraju da popunjavaju uvedena još jedna sveska i preporuka da se različiti papiri istorije bolesti stavljaju u koverte. Pa u jednoj koverti imate laboratorijske nalaze u drugoj neki EKG-i u trećoj neke konsultacije i td. Ranije ste sve to imali upisano u kartonu istorije bolesti i sve je bilo pregledno, ako ga pažljivo gledate. Ovo dodatno administriranje nema veze sa kvalitetom usluge, ni sa uštedom vremena i materijala već pravi sasvim suprotan efekat. Ako se vratimo vašem pitanju, bila je to kontrola radi kontrole i ništa više od toga.

* Da li nas to vodi zaključku da država pokazuje samo interes da u zdravstvu napravi uštede?

– Moglo bi se tako reći, ali država pravi neracionalne uštede. Evo primera, insistira se na nabavci jeftinijih lekova, pa u terapiji dajete nekvalitetan antibiotik sumnjivog porekla u nedovoljnoj količini pa tako produžavate lečenje sa sedam na sedamnaest dana, pa vam pacijent zbog toga dobije klostridiju, pa to znači dodatne troškove za državu a pacijentu glava bude u torbi. Ušteda treba da bude racionalna, a biće ako promptno uspostavite dijagnozu, pa na primeru iz moje oblasti recimo, odmah uradite bronhoskopiju, izolujete uzročnika infekcije, odredite koji je antibiotik najefikasniji za njegovu eliminaciju i taj antibiotik primenite. Ne, mi smo prinuđeni da radimo suprotno od toga. Bez kompletne dijagnostike prvog dana dajemo antibiotik koji je najjeftiniji, a sutradan tog antibiotika nema više na stanju, pa moramo da ga zamenimo drugim, koji je još slabiji, pa praktično u jutarnju vizitu pacijentima idete sa pitanjem glavnoj sestri šta danas imamo od lekova na raspolaganju.

* Na jednoj strani Ministarstvo najavljuje skoro zapošljavanje oko 300 lekara u zdravstvenim ustanovama Srbije, a na drugoj strani već imamo zahtev Ministarstvada se smanji broj zaposlenih, u Čačku  za po pet odsto u Domu zdravlja i Bolnici?

– Prosto  neverovatno. Danas me obradovala vest da će oko 300 lekara biti zaposleno, a istovremeno znam da je usvojen Plan racionalizacije i smanjenja obima posla za 2017. godinu, koji za Bolnicu iznosi pet odsto. Biće zanimljivo da vidimo ko će kakvu odluku da primeni i kako će da je realizuje. U Čačku imamo 25 doktora medicine na evidenciji nezaposlenih. Ako se ne varam samo će iz Bolnice iduće godine otići u penziju oko 15 specijalista. Za njihovu zamenu treba nam 15 godina školovanja onih koji treba da ih zamene. Ja ne vidim način na koji će se ta zamena obaviti.

* Otvorili ste ovim odgovorom temu o kojoj se već nekoliko godina u Čačku priča i koja suštinski ima vrlo važno pitanje – ko će nas za par godina lečiti ako se zna da u čačanskoj Bolnici nema nijednog lekara specijaliste koji je mlađi od 50 godina?

– I ja se to pitam. Da sam ja taj koji treba da odgovorim na to pitanje uhvatila bi me panika. Neverovatno je da se, godinama unazad, specijalizacija ili subspecijalizacija svode samo na jednog ili dva lekara, koji ni u naznaci nemaju nekog kolegu koji je na školovanju i koji će ih po potrebi zameniti. Već imamo situaciju da je dežurstvo na nekoliko odeljenja u Bolnici ukinuto zbog nedostatka kadrova. Recimo nemamo dežurnog neurologa, ortopeda, urologa, nedostaje nam sedam anesteziologa, dva pulmologa. Za par godina nedostajaće nam još lekara jer trenutno u njihovim oblastima nemamo nijednog na specijalizaciji. Nije pitanje samo specijalizacije na kojoj lekari stiču nova teoretska i delom praktična znanja, već je problem od koga će oni po povratku sa specijalizacije sticati znanja i veštine kad nemaju svakodnevno starijeg kolegu pored sebe da im prenese svoje iskustvo. Mi to vojnički zovemo – rad u trupi. Pored specijalizacije u mojoj oblasti moraš da imaš i makar 50 punkcija pluća da bi bio rutinirani specijalista, a to je zahvat koji mnogo lakše uradiš uz starijeg kolegu pored sebe nego kad radiš sam. Svoju prvu samostalnu intervenciju na  plućima, bronhoskopiju, uradio sam posle 25 godina školovanja računajući od polaska u osnovnu školu do specijalizacije i subspecijalizacije na interventnoj pulmologiji i bronhologiji.  Zaista ne vidim kakva nam je budućnost na temu vašeg pitanja.

* Da li po vašem mišljenju Grad Čačak kao lokalna samouprava može nešto da  učini po tom pitanju?

– Može i ne može, pitanje je dobre volje. Grad nema zakonskih ingerencija, ali može da vodi kampanju pozitivnog pritiska na Ministarstvo zdravlja i druge državne organe u interesu poboljšanja kvaliteta zdravstvene zaštite Čačana. Mi smo veliki grad, naša Bolnica je velika, imamo i pacijente koji sa uputima dolaze iz drugih sredina i što je najvažnije imamo medicinske stručnjake koji rade u razvijenim zdravstvenim centrima u Srbiji i koji su spremni uvek da dođu u Čačak i pomognu. Samo grad mora da obezbedi neke uslove potrebne za primarnu i sekundarnu zaštitu i da pomogne povezivanje sa tercijarnom zdravstvenom zaštitom. Takvu aktivnost ne treba očekivati od gradonačelnika ili nekog drugog funkcionera koji nije iz oblasti zdravstvene zaštite. Nažalost, ja nisam siguran da Grad Čačak  ima formiran Savet za zdravstvo, mada ga ima na papiru. Jedini lekar koji je imenovan u taj Savet je podneo ostavku, a ni on nije bio predsednik Saveta i sada tamo sede ljudi koji nemaju veze sa zdravstvom. Od njih ne možete očekivati bilo kakav kvalitet u rešavanju problema o kojima govorimo. Ne kažem da svi članovi Saveta treba da budu medicinari, ali tamo nema nikoga iz medicinske struke. Ako vladajuća koalicija nema nijednog lekara u svojoj odborničkoj grupi, čemu služi ta vrsta sujete da u Savet ne imenujete lekare koji su odbornici iz opozicije.

* Zašto svi ostali, osim vas, ćute o ovome o čemu pričamo. Zašto javnost ćuti?

– Ova situacija me ne začuđuje, koliko me iznenađuje. Godinama radim u Bolnici i poznajem mentalitet i zaposlenih i pacijenata. Ljudi se plaše i idu linijom manjeg otpora. Plaše se da stave bilo kakvu primedbu plašeći se ishoda lečenja za sebe same ili sebi bližnjih. Ne daju primedbe čak i kada postradaju ili je bunt kratkotrajan i ograničen i ne idu u javnost. Već dugo vremena pacijenti me mole da im prepišem jeftinije lekove zbog nemaštine u kojoj žive. Narod uglavnom ćuti i trpi, a do kada će da ćuti i trpi ne znam, ali znam da ne bih voleo da budem u koži onih koji danas vode zdravstvo u Čačku.

* Dobro, a zašto i do kada će da ćute zaposleni u Bolnici, ako je stanje u toj ustanovi takvo kakvim ga opisujete?

– Verujem da ćute zato što svakog dana imaju pretnje otkazima. Od skora imamo Pravilnik o disciplinskoj odgovornosti koji je doneo v.d. direktor Bolnice, u kome je stotinak kaznenih odredbi za najrazličitije i najbanalnije stvari. Po onom principu „država to sam ja“ pisac Pravilnika napisao je i odredbu, u jednom članu, da sve ono što nije predviđeno Pravilnikom biće regulisano Zakonom o zapošljavanju, Zakonom o zaštiti na radu i td., tako da ispada da je interni akt Bolnice iznad zakona. Pre neki dan koleginica koja je specijalista dobila je disciplinsku meru, opomenu pred otkaz, jer ju je neko za nešto navodno prijavio. Jedna takva izrečena mera, ima univerzalno dejstvo na sve zaposlene, pa su sada mnogi preplašeni za svoj radni status. Neodrživa je situacija da neko ko ima samoproglašenu kompetenciju da izriče disciplinske mere, uključujući i otkaz, može da vas otera sa posla zbog najmanjeg propusta u radu. Ljudi su u situaciji opšte nezaposlenosti kakva je danas u Srbiji, preplašeni za svoju egzistenciju. Koliko se plaše lekari, dva puta više se plaše medicinske sestre i tehničari i ostalo osoblje. Zaposleni u Bolnici rade u atmosferi straha i ambijentu gde se samo gleda šta će ko da uradi, pa da to neko prijavi svemoćnom v.d. direktoru. Tako sada imamo i naredbu v.d. direktora da svako ko uđe da poseti bolesnika van vremena za posetu mora biti legitimisan i mora se potpisati, pa sada imamo situaciju da medicinske sestre u panici prekidaju podelu terapije i trče za ljudima koji su došli da obiđu nekog od bolesnika, da ih legitimišu i da ih mole da im se potpišu da su bili tu. Dakle kao obaveza zaposlenima nameću se periferne stvari, stvoren je ambijent u kome se plašite da li vas neko špijunira šta radite i da li će vas prijaviti za neku sitnicu, a suštinski da li ćete imati da pacijentu date adekvatan lek ili terapiju je sekundarna ili nebitna stvar.

* I na lokalnom nivou i sa nivoa Ministarstva zdravlja do sada su na sve vaše izjave vezane za aktuelno stanje u čačanskoj Bolnici stizale tvrdnje da se radi o političkim stavovima i mešanju politike u struku?

– Ako nemaš stručne i validne kontra-argumente za tvrdnje koje sam javno izneo,  onda posegneš za političkim kvalifikacijama, pa čak i ako si ministar. Ono o čemu ja govorim piše na svakoj temperaturno-terapijskoj listi u svim bolnicama u Srbiji, uključujući i čačansku, a to je da nema određenog leka za tog pacijenta. Nema adekvatnog leka, nema čak ni adekvatne zamene ili oba ta leka nema u kontinuitetu propisanog lečenja i to zna svaki pacijent, znaju i njegovi rođaci koji su došli da ga obiđu, znaju i direktori bolnica  i ministar. I to jednostavno ne možete sakriti niti je to političko pitanje. Nema ni jednog dana da neki pacijent u nekoj zdravstvenoj ustanovi ne dobije ceduljici na kojoj piše: donesi ovaj ili onaj lek, a da ne pričam o situacijama kada nemate nešto što nije skupoceni lek već  nešto sasvim banalno, kao medicinski alkohol na primer. 

* Osim neprijatnih pitanja na koja ne dobijate odgovor, da li nadležnima u srpskom i čačanskom zdravstvu možete da ponudite neka rešenja za nimalo lepu situaciju u kojoj se zdravstvo nalazi?

– Odgovore na moja pitanja ne treba da daju samo nadležni već i građani tj. moramo ih naći svi zajedno. Zdravstvo treba da bude imuno na politiku i da se u vođenju politike zdravstvene zaštite već jednom opredelimo šta hoćemo, kao što i sam ministar Lončar kaže. Neka se opredeli ministarstvo, neka se opredeli stručna javnost, neka se opredele i pacijenti. Mnogo vremena gubimo na tu temu, a opredeljenja nema, a bez njega nema ni odgovornosti, a bez odgovornosti nema ni kvalitetne zdravstvene zaštite i zato smo tu gde jesmo. Apelujem na ministra i Ministarstvo da poslušaju stručnu javnost, da zdravstvo izvedemo iz dnevne politike i da ga vratimo na svim nivoima na onu dobru organizovanost kakva je bila nekada. Na sreću imamo još uvek izuzetan medicinski kadar i lekare koji su na međunarodnom nivou cenjeni i priznati. Srpskom zdarvstvu ne treba politička podobnost nego stručnost i siguran sam da mnoge moje kolege ne žude za političkim funkcijama i direktorskim foteljama, već im je želja da rade svoj posao najbolje što umeju, kvalitetno i odgovorno i da taj trud bude adekvatno vrednovan u društvu. 

Izvor: Čačanske novine

_____________________________________________________