Ova neprepoznata bolest širi se poput epidemije

Usamljenost doživljava svako od nas – neko više, neko manje – i ne bi smeli lakomisleno da je odbacimo kao nevažnu. Kolika je uloga društvenih mreža u tome, pita se nemački neuropsihijatar Manfred Spitzer i nudi rešenje kako sebi možemo da pomognemo u otklanjanju usamljenosti, koja se pretvara u pravu pošast. Donosimo delove iz knjige „Usamljenost, neprepoznata bolest“.

Zamislite da postoji bolest, sve češća, koja izaziva hronične bolove – zarazna bolest, u medicini još slabo istražena. Razvija se brže nego što se može stvoriti imunitet protiv nje, a smatra se jednim od najčešćih uzroka smrti u civilizovanom zapadnom svetu. Bolest koja omogućuje nastanak drugih tegoba, od prehlade preko depresije i demencije pa sve do infarkta, moždanog udara i raka. Ta bi bolest bila tako značajan faktor rizika za nastanak drugih čestih i smrtonosnih bolesti. Istovremeno bi bila i podmukla, jer mnogi oboleli uopšte ne bi znali da je imaju. Ta bolest zaista postoji. Zove se usamljenost. Tako piše nemački psihijatar i neuropsihijatar Manfred Spitzer u svojoj novoj knjizi „Usamljenost, neprepoznata bolest“. Knjigu je napisao, kako kaže, da „prodrma ovo društvo, koje usamljenost još uvek smatra poželjnom wellness ponudom za ljude pod stresom“.

Bez nadzora nad životom

Naprotiv, ističe Spitzer, usamljenost je bolest s fatalnim posledicama za telo i dušu. Usamljene osobe češće od ostalih ljudi obolevaju od raka, srčanog i moždanog udara, depresije i demencije. Usamljenost je, osim toga, zarazna i širi se poput epidemije – nisu pogođeni samo samci ili samohrani roditelji nego i oženjeni. To je potvrdilo niz naučnih istraživanja i studija širom sveta, koje ukazuju i na to da je usamljenost više od samoće. Usamljenost u ranom detinjstvu i roditeljsko zapostavljanje mogu nepovoljno da programiraju mozak u razvoju i da ostave posledice do starije dobi.

Uloga društvenih mreža

Mislite li da su društvene mreže mesta zajedništva ili usamljenosti, pita se Manfred Spitzer.

– Na internet mnogi gledaju kao na tehniku protiv usamljenosti: biti stalno online i tako uvek povezan sa svima, na svakom mestu i u svako doba, mnogima se čini kao najveći društveni napredak digitalnog doba. Milijarde ljudi koriste Facebook i Twitter s uverenjem da je osećaj usamljenosti jednom zauvek stvar prošlosti. Jer kako bi drugačije i moglo biti kada već desetinama godina internet i računari služe komunikaciji – jednoj od okosnica zajedništva! Upravo iz tog razloga imamo povod za zabrinutost, ističe Spitzer, i dodaje da naučne studije dokazuju da savremena informatička tehnologija baš kod dece i mladih zamenjuje neposredan kontakt u dosad još neviđenom opsegu. Ispitivanje sa 3.461 devojčicom u dobi od 8 do 12 godina pokazalo je da dnevno neposredno kontaktiraju s drugim devojčicama dva sata, ali zato provode 6,9 sati uz medije. Studija je pokazala da korišćenje digitalnih društvenih medija prati manje stvarnih kontakata i dovodi do smanjenja saosećanja. Kao što se saosećanje uči dijalogom, i razvoj jezika je uvek društveni razvoj. I jedno i drugo mediji dokazano ometaju.

– Ljudi su u najvećoj meri društvena bića i prirodno su upućeni na zajedništvo. Na usamljenost reaguju osećajem boli. U studiji objavljenoj 2017. godine u časopisu American Journal of Preventive Medicine, na uzorku od 1.787 odraslih u dobi od 19 do 32 godine, reprezentativnom za SAD, autori su dokazali vezu između doživljaja usamljenosti i upotrebe društvenih internet medija. Stalno upoređivanje s drugima, vlastita društvena orjentacija „nagore“ i nesigurnost u sebe najistaknutije su crte ličnosti koje povezane s društvenim internet medijima posebno dovode do oboljenja, straha i depresije.

Društvene izolacije

Objektivno postojeća društvena izolacija, ali i doživljaj usamljenosti prate povećanu opasnost od umiranja. U poređenju s rizičnim faktorima, kao što je zagađen vazduh, nedostatka kretanja, manjkave ishrane, gojaznosti, pušenja i pojačane konzumacije alkohola, negativne posledice usamljenosti i društvene izolacije na zdravlje i očekivani životni vek su veće – kaže Spitzer.

Televizija time podstiče trend sebičnosti i jačanja „naraštaja ja“ dovodeći do poplave društvene izolacije.

Kada je dobro osamiti se

Svima nam je poznat osećaj kada nam je svega dosta, posebno ljudi oko nas, pa bismo se najradije zavukli u pećinu. U tome se muškarci osećaju jednako kao i žene: čovek bi voleo da ima svoj mir, nikoga da ne gleda i ni s kim da razgovara. U ovom slučaju, naglašava M. Spitzer, ima smisla osamiti se. Ali, pritom je važno ne skretati misli na nešto drugo, ne uključivati televizor i ne protraćiti nekoliko sati na internetu. To nam kratkoročno pojačava rastrojenost, umesto da se priberemo, a malo kasnije javi se osećaj praznine, dok dugoročno nastaje šteta za zdravlje. Ako, dakle, želite da doživite samoću, potražite je aktivno – najbolje napolju, u prirodi. Idite u zelenilo ili plavetnilo. Sat i po šetnje prirodom sprečava simptome depresije, podstiče kreativnost, smanjuje stres i pozitivno deluje na telesno i duševno zdravlje, podstiče povezanost s ljudima. Reč je pritom posve konkretno o travi, drveću, nebu i vodi.

Što se može učiniti

S obzirom na dokazane nepovoljne posledice usamljenosti i društvene izolacije na rizik obolevanja i smrtnost, prvi korak u rešavanju problema, navodi M. Spitzer, sastoji se u tome da se on prepozna.

PRVI KORAK –  PROSVEĆIVANJE

U pogledu usamljenosti stvari su kao i kod bolova, koji su u početku smisleni i ukazuju na grešku u sistemu na koju treba reagovati; mogu preći u hronične bolove, a onda sami postaju problem i njime se valja baviti. Moglo bi se pomisliti da je rešenje tog problema jednostavno, ali razumećete (ili ste odavno razumeli) da upućivanje na javna mesta, kafiće, klubove, sastajališta različitih uzrasta ili privatni pozivi slabo pomažu u tome da se pojedine osobe oslobode dubokog osećaja usamljenosti. Potapšati nekoga po ramenu i reći mu: „Javi se ili dođi u crkvu“ kada, na primer, nakon gubitka partnera pati od usamljenosti, jeste dobra namera, ali problem je obično dublji. Šta se, dakle, još može učiniti?

DAVANJE

Spas je u davanju, a ne u uzimanju. Mnogo je opsežnih studija dokazalo uzročnoposledičnu povezanost: davanje usrećuje. Ako ljudi (zbog reklame, društvenog pritiska i kakvih god drugih poriva) sebe više stavljaju u središte vlastitog postupanja i za druge čine manje, onda to dovodi i do manje sreće, a više usamljenosti. Ne samo objektivna društvena izolacija, nego i njeno doživljavanje sprečava prosocijalno postupanje, a time i doživljaj sreće. Ili još jednostavnije, piše Spitzer: s obzirom na to da su ljudi društvena bića, usamljenost im stvara stres, a zajedništvo donosi radost. Zbog toga odgovarajući postupci, koji teže većem zajedništvu, vode većem osećaju zadovoljstva.

POMAGANJE

Bez milion dobrovoljaca mnoge važne institucije ne bi postojale ili barem ne bi više funkcionisale (na primer, vatrogasne službe u manjim sredinama). Ljude odlikuje to što ne pomažu samo najbližim rođacima ili dugogodišnjim suputnicima, nego i strancima. Gotovo svaki četvrti Evropljanin, prema velikom istraživanju iz 2013., barem jednom u pola godine radi dobrovoljno na nekom poslu. Kasnija istraživanja su potvrdila povezanost davanja, pomaganja i doživljaja zdravlja. Pokazalo se da je onaj ko se bavi dobrovoljnim radom u proseku jednako zdrav kao neko punih pet godina mlađi koji ne obavlja takvu dužnost!

MUZIKA, PESMA I PLES

Postoji niz studija, metaanaliza 60 ogleda o delovanju aktivnosti, kojima je dokazano da su oni koji pevaju i plešu 49 posto više prosocijalni, a prosocijalni učinak zajedničkog sviranja ili pevanja dokazan je već kod četvorogodišnje dece. „I tako smo se vratili savetu o crkvenom horu“, navodi Manfred Spitzer, „ali još nedostaje duhovnost“. Kako on kaže, nije stvar isključivo u receptorima za sreću niti u stvaranju zajedništva po svaku cenu. – Reč je više o tome da se spozna što nas ljude čini bićima zajednice. Davanje i pomaganje podstiče saradnju, a muzika, pesma i ples usklađuju, što dokazano opet vodi prema saradnji. Svi postupci koji nas zbližavaju deluju protiv usamljenosti.