Pacijent u Sremsku Kamenicu, novi čovek iz Sremske Kamenice

Овај текст је наставак прехводна два, која можете наћи овде и овде.
Под „Сремска Каменица“ из наслова подразумева се ИКВБВ – Институт за кардиоваскуларне болести Војводине, а још прецизније Клиника за кардиохирургију ИКВБВ.
А сам наслов…Па, треба да укаже да ово писаније нипошто не претендује на стручност и апосолутну објективност, већ је лични поглед, не на саму операцију и реанимацију, већ читав доживљај, који је једном тешком срчаном болеснику и већ депресивном Србину како повратио физичко здравље, тако и улио нову наду у изгледе свог народа.
Па да почнем, негде од средине.
На тераси Клинике, после вечере, седимо нас неколико већ оперисаних и пацијената које ће „на програму“ бити сутрадан. Два пандура, један саобраћајни а други затворски, се свађају према коме је Бог био праведнији што га је разболео; Цига коцкар их слуша не мож бити веселији; бродски кувар у пензији се распитује да ли ће му „Пера“, ако се не дигне са стола, бар допустити да кува и на Небесима, а паор и задрти фудбалер:
– Значи, Чачанине, продуценту и српски шовинисто, ти решио да нешто напишеш о Каменици? Ош казати и какве смо феле ми пацијенти? Оћеш.  Е, онда обавезно спомени и мене. Зашто? Зато што је овај Мађар овде живи доказ да греси и срчане болести немају везе једно с другим. Ајд пандури и коцкар – нормално, кувар…погле’ човека, питање је да ли је више скувао или појео, али ја, који сам целог живота само орао и терао лопту, никад запалио цигарету, попио пола чашице палинке само кад ми се унук родио и никад се наједао – ја да имам сва та зачепљења да сутра морају да ми раде генералку, ајд реци ти мени где је ту правда. А да је има то мора бити. И кад мало боље размислим, неће ми бити жао и да не устанем.
А устали смо сви. Као и оних других педесетак оперисаних за време мог боравка на Клиници. Наравно, шта ће даље бити с нама није извесно – опоравак, сад сам у то већ убеђен – највише зависи од самодисциплине пацијента, али мајстори су обавили свој посао.
Који није посао него Позив, а мајстори – посвећеници. Сви одреда, од чистачица, куварица, медицинских сестара и техничара до лекара и хирурга.
Ја тако нешто за својих шездесет година нисам видео. Можда само код понеког сликара и учитеља. А знам и једног чачанског попа…
Операције се, наравно, не сећам. Али у шок-соби, ниједан покрет пацијента не промиче сестрама:“Јовановићу, не вртите се, имате дрен у срцу…“
– Али да се искашљава мора ако хоће из шок собе. Боли? Наравно да боли. Шта мислите, има ли то неке везе и с тим што сте пушили чак и вече пред операцију? Мислите да не знам за то? – додаје лекарка Ксенија.
И прстом показа двема терапеуткињама да раде на мени. Истерале су своје. По цену за коју немам речи да опишем. Али мирне душе могу рећи ово (иако се односи и на мене данас): ајд раније, свако задовољство се плаћа, али ко пуши и кад му срце оболи последња је будала.
Али највише сам научио у данима на интензивној и полуинтензивној нези. У соби сте са још три пацијента операисана отприлике када и ви, и са сестром (тачније њих две, у сменама од по дванаест сати) која вас пази, сву четворицу, тако увиђате да оно „медицинска“ означава само стручну спрему, а „сестра“…Ко има сестру зна на шта мислим.
За непуних тридесет хиљада месечно. Што нисам сазнао од њих већ од лекарке која ми је била посебно симпатична јер личи на моју ћерку, вечито штреберче. Када сам је упитао мисли ли која сестра да оде у Немачку (на чему садашња власт навелико ради, што сам први пут увидео у нашој, чачанској болници), рече:

– Аха. Таман као и ја која сам волонтирала три године и живим као подстанар…Александре, имате ли Ви представу шта је за медицинара Сремска Каменица?
Не, до тада нисам. Али сад знам. И то сазнање ми је лековито колико и сама операција: док постоје српске институције као што је ИКВБВ и људи врхунске стручности и крајње посвећености свом позиву – нико нам ништа не може.
Има још много, много сличица које бих желео да вам представим. И сваку сестру, лекарку и лекара понаособ. Посебно нашег комшију, Крагујевчанина Др Миленка Росића, кардиохирурга  („Који је на теби, Јовановићу, применио све што познаје српска кардиохирургија„, што ми рекоше на једном од свакодневних безбројних провера стања.) Али тим им је тако бројан, а хтео бих вашу пажњу да задржим још мало:
– посетите сајт IKVBV-INSTITUT ZA KARDIOVASKULARNE BOLESTI VOJVODINE;
– ако сте већ оболели, сматрајте се срећним ако добијете ИКВБВ да се тамо лечите и/или оперишете;
– и слушајте шта вам се саветује – тамо вам нико и ништа наређивати неће, пацијент се третира као разуман човек;
– чак и када је Чачанин, несвикао на априорно поверење здравственој служби, а приде склон бежању у кафану (јесте оно кафанче испред Клинике прелепо, али ме и данас стид како нисам одмах схватио чему служи изолација пацијената којима предстоји операција);
– послушајте, и то дословно, писане и телефонске упуте шта све треба да урадите пре доласка на Клинику – немојте да вам се деси као гореспоменутом коцошу да због неизвађеног зуба траћите не само свој дан;
– и још једном, проучите сајт Института за кардиоваскуларне болести Војводине; можда неће затребати вама, али учинићете велику услугу ако га препоручите неком, на пример оболелом рођаку из иностранства где овако тешке операције доводе до породичног банкротства.
И најзад: овај текст сам планирао да завршим описом повратка у Чачак. Прво због професионалности возача Драгана Ковачевића и његовог имењака медицинског техничара, затим због чистог задовољства у дружењу са пензионисаном медицинском сестром Вучићевић Драгомирком – Драгицом, која је сада и сама болесник, али лековите веселости и животног оптимизма; али и јер је возило из Чачка у Сремску Каменицу послато дан касније него што је требало. Међутим…одужих, а и директор Дома здравља и правница из чачанске филијале Републичког фонда за здравствено осигурање су ми дали објашњење из којег се види да је у питању била грешка, да тако кажемо, системске природе.
Подразумева се да ћу вам пренети и нека искуства из рехабилитације – ако коментари покажу да за то постоји оправдање.
Или ако ме испровоцира памет типа:
„Ало бре ко још за озбиљне болести иде код овдашњих дотура. Сви који ошли ене иг на Лазовића брду брез дијагнозу. Паре бре у џеп па пут БЕОГРАДА ко мисли да се спасе.“ 
Александар Јовановић

_________________________________________________________________