Skinula sam prsten, uzela telefon i poslala majci poruku – ja ti umirem

Bio je jul 2012. Tanja je odbrojavala dane do osamnaestog rođendana i zamišljala sebe u haljini koju će nositi na dan punoletstva. Jedno jutro probudila se sa tupim bolom u ramenu i kao što bi svako od nas pomislio – rekla je sebi da je samo loše spavala. Od tog dana, osećala je sve jači bol sve dok nije potpuno izgubila osećaj od grudi nadole. Devet godina kasnije, seo sam da razgovaram sa mojom sugrađankom. Skoro čitavu deceniju Tanja vodi bitku o kojoj sam znao vrlo malo, da bih na kraju našeg razgovora ostao nem i naježen od pete do temena. Ovo je njena priča.

Razgovarao sam sa Tanjom Lišanin (27) iz Ivanjice, devojkom čiji je slučaj bio enigma za iskusne lekare koji joj nisu davali šansu da će ikada prohodati u trenutku kada su shvatili da je stafilokoka u rukama počela da gnoji i pritiska kičmenu moždinu. Nažalost, do ove dijagnoze Tanja je čekala danima, trpela nesnosne bolove i jedne večeri se pomirila da će umreti u krevetu.

– Danima su mi povećavali doze lekova. Niko se nije bavio sa mnom, samo su pokušavali da mi saniraju bol. Nakon što sam osetila bol u ramenu, svakog dana je bio sve intezivniji. Jedne večeri je došlo do toga da nisam mogla da podignem ruke više od ramena. Ujak me stavio kola i odvezao za Čačak. Tu počinje užas i najteži period za svih ovih devet godina. Imam rupu u sećanju jer sam tada doživela kliničku smrt.

Tanja je po dolasku u Čačak osetila nemoć. Kako sama kaže, posmatrala je bele mantile kako prolaze pored nje i molila se da bilo kod od njih učini bilo šta samo da joj makar malo umanji bol. Osećala je da tone, da ne može da sastavi rečenicu. Prvo veče na odeljenju za urologiju nisu joj dali ništa protiv bolova. Sledeći dan prebacili su je na ginekologiju, iz njoj nepoznatog razloga. To veče je imala napade, jer je bol bio nepodnošljiv. Rešila je da svojoj majci napiše poruku, misleći da je to poslednji put u životu.

„Nisam više bila na ovom svetu“

– Kao kada te neko uključi u struju. Telo mi se bacalo bez moje kontrole. Sećam se da sam skinula prsten sa ruke, uzela mobilni i napisala mami jednu poruku. Jednostavno, osećala sam da umirem. Ispala sam iz realnosti, kao da nisam više bila u toj sobi, a i dalje me boli. Napisala sam joj „Mama, ja ću da ti umrem“, sećam se da mi je posle toga pala glava pozadi.

Tanja se budi na odeljenju hirurgije. Doktor u Čačku sa intenzivne nege je posumnjao na kičmu i poslao nas u Beograd. Tanja se za dan oduzela od grudi na dole, baš tog dana kada je trebalo da uradi magnetnu leđa. Ivanjičanka je razmišljala da je to sve okej i da to tako treba baš njoj da se dogodi. Kada sam je pitao zašto, rekla mi je da nema odgovor na to. Ništa joj nije bilo važno osim da vidi majku. U njoj je videla spas i nije želela da je napusti.

– Doktor je posumnjao 20% na karcinom, 80% da je infekcija. Nije mogao da im kaže ništa drugo dok me ne otvori. Kako mi je kasnije rekao, on se „gušio u gnoju“ koji je izvukao iz moje kičme. Ispostavilo se je u pitanju stafilokokna infekcija. Stafilokoku ima svako od nas, ali niko nikada, do današnjeg dana nama nije objasnio kako je ona dospela tu.

Tanja je na oporavku u bolnici provela 50 dana. Doktor je mojim roditeljima rekao da, po njegovoj proceni, nikada neću ustati iz kolica. Takođe je kazao da za pola veka svog posla nikada nije naišao na ovakav slučaj, niti postoji u literaturi neko ko je stao na noge sa ovakvom dijagnozom, u 95% slučajeva je smrtnost.

Nada poslednja umire

Osmog dana nakon operacije Tanja je osetila levi palac. To joj je bio znak da postoji šansa za oporavak i da će vratiti osećaj u nogama. To je bio jedini osećaj koji je imala za dva meseca u bolnici.

Na leđima, kako je i provela prethodni period, Tanja je prebačena u rehabilitacioni centar gde je ponovo počela da uči da hoda. Taj dan simbolizuje novi početak u Tanjinom životu. Posle deset meseci vratio joj se osećaj u noge, ali je desna noga uvek kasnila. Bolovi sa desne strane nikada nisu prestajali i nisu se smirivali. Ipak, ona je odlučila da počne da živi sama u Beogradu i upiše fakultet.

– Svakog dana kada se probudim ja ne osećam noge. Kao robot živim skoro devet godina. Sve vreme moram da se usklađujem sa desnom nogom, da ne bih pala. Sećam se, prvih godinu dana nisam mogla da uđem u gradski prevoz. Ne znam koliko sam puta pala na putu do prodavnice. Tada sam upoznala veliki broj ljudi, prilazili su mi na ulici da mi pomognu i doprate do zgrade.

Ili živiš – ili ne

Tanja je završila fakultet, a sada je na masteru za gluve i nagluve osobe. Živi u studentskom domu sa dve cimerke u sobi, iz nje izbija elan ispraćen osmehom i njen um je ono što pleni. Čitavu svakodnevicu otežavaju joj bolovi i grčevi koje ima kroz celo telo.

– Ne postoji nijedna stvar na svetu koja može da sruši ljudsku moć uma. To je glavno što sam naučila iz svega. Rekla sam ti da nema odgovore na mnoga pitanja ali ono što znam je to da me moć uma vodila. Neprestano sam sebi govorila da će sve biti dobro. Ne sećam se šta je bilo pre 18. godine ali ovo sada je moj život. Ima da ga guram i izguram. Kad je životu u pitanju, nemaš ti mnogo tu da biraš. Ili ga živiš – ili ga ne živiš – zaključila je Tanja.

„Lek“ za Tanjin dugogodišnji problem postoji. U pitanju je električno pomagalo “C-brace ortoze”. To je uređaj koji se stavlja na nogu, a u sebi ima mikroprocesor koji reguliše nivo podrške pri hodanju, uređaj koji omogućava slobodu kretanja i funkcionisanje bez dodatnih pomagala. U tom slučaju sa ovim uređajem Tanja bi hodala samostalno, bez štapa.

Ovaj uređaj može da se nabavi samo u Nemačkoj i košta 65.000 evra.

Tanji možete pomoći uplatom na sledeći namenski račun:

Dinarski: 205-9011008352660-71

Devizni: 9031028248500

IBAN/Account number: RS35205903102824850043

SWIFT-BIC: KOBBRSBG

________________________________________________________________________