Уз паметне телефоне деца не постају паметнија

Свако поколење се од претходног разликује по начину на који проводи време, гради односе с другим људима и обликује сопствени систем вредности и поглед на свет, а на то у великој мери утиче и технологија која им је на располагању. Колико је само другачија од свих ранијих такозвана интернет генерација, која не познаје живот без компјутера, паметних мобилних телефона и виртуелне комуникације преко друштвених мрежа!

Предности су, рецимо, способност брзог доношења одлука, унапређивање визуелне способности, развијање периферног вида, мотивација за учење енглеског језика, сналажење на интернету у потрази за информацијама. Списак недостатака и потенцијалних опасности је дужи.

Усамљени на друштвеним  мрежама

Данашња деца и млади стасавају учећи, размишљајући и делујући пре свега као део виртуелне стварности. Истраживања рађена у САД и Европи показују да се зато одликују својеврсном незрелошћу, да одрастају спорије и као да их то чини незаинтересованима да кроче у свет одраслих.

– Док су претходне генерације жуделе да све што раније пробају и докажу се као „велики”, припадници И-генерације све касније почињу да излазе, касније ступају у везе и сексуалне односе, мање су бунтовни и склони да померају границе током одрастања. И са 13 и са 18 година се владају као да су још деца, док адолесценција наступа тек у двадесетим. Нису толико заинтересовани за комуникацију лицем у лице. Број тинејџера у Америци који се свакодневно виђа с другарима преполовио се за последњих петнаест година – каже за „Магазин” Јована Папан, културолог, уредница сајта „Детињарије” и ауторка књиге „Политика за децу”.

Стручњаци су утврдили и да „интернет клинци” ређе читају, мање времена проводе у учењу, много су несигурнији него претходне генерације, склонији су депресији и мање задовољни својим животом. По истраживањима, то се нарочито односи на ону децу која проводе натпросечно пуно времена прикована за екране „паметних телефона” и компјутера. Иако су по цео дан на друштвеним мрежама, описују себе као усамљене и анксиозне.

Џин Твенџи, ауторка књиге „И-генерација”, каже за њих да су „истовремено и физички најсигурнија и ментално најкрхкија генерација”. Расли су презаштићени, гледајући у четвороугаони екран уместо да стичу искуства у стварном свету, па им недостаје самопоуздања да активно мењају свет око себе. Мање верују у моћ свог гласа и политички утицај, нису предузимљиви у послу и генерално се плаше преузимања одговорности.

Атрофија мозга

О неким негативним аспектима раста уз дигиталне справе пише и неуронаучник Гери Смол у књизи „Интернет мозак”: технологија која олакшава многе активности за скривену последицу има „атрофију” мозга. Раније генерације су училе да рачунају напамет или користећи оловку и папир, док данашње углавном ни најосновније математичке операције не могу да изведу без помоћи свог мобилног, да и не помињемо памћење бројева телефона, разних датума и других података. И неуронаучник Манфред Шпицер, аутор „Дигиталне деменције”, сматра да своје менталне функције све више делегирамо разним дигиталним помагалима, као што су џи-пи-ес уређаји на мобилним телефонима. Уместо да обрате пажњу на околину како би се сналазили у простору, „интернет клинци” само прате навигацију из свог „смартфона”.

Стручњаци упозоравају да мобилни телефони, таблети, ајпеди и остале „напредне” справе дигиталне ере лоше утичу на развој мозга деце јер изазивају недостатак пажње, успорен развој когнитивних способности, отежано учење, повећану импулсивност и смањену способност самоконтроле. Истраживања су показала да њихова употреба код малишана млађих од три године доводи до поремећаја у говору, а у каснијем узрасту и до синдрома поремећаја пажње, тешкоћа с везивањем, аутизма, биполарног поремећаја и других проблема у понашању.

Деца до треће године, у израженом процесу менталног и физичког развоја, требало би да истражују свет сопственим чулима и уче из њега кроз непосредне контакте с окружењем, да повезују своја осећања с изразима лица и гестикулацијом, да савладавају нове речи и појмове подражавајући родитеље и друге особе, да вежбају моторику и опажајне способности уз праве играчке и стварне људе – а све то им је ускраћено ако пасивно буље у екран. Брзо увиђају колико им забавних могућности нуди та справица звана паметни телефон, и то без икаквог физичког и умног напора, па се осете моћно, онако како би иначе требало да се осећају кад постигну неки успех захваљујући вредном раду и учењу.

Три четвртине деце од девет до 10 година уз „смарфон”, таблет или компјутер проводи толико времена да не стиже да се испава, што се одражава и на њихове оцене у школи.

Уместо да с вршњацима активно проводе време напољу, у природи, многа деца радије губе сате и сате уз
видео-игрице, постају гојазна и изложена повећаном ризику од дијабетеса и срчаних болести, па неки лекари упозоравају да ће „интернет генерација” можда бити прва у којој многа деца неће надживети своје родитеље.

– Када говоримо о добрим и лошим странама паметних телефона, морамо да узмемо у обзир и узраст детета. Добре стране испољавају се у каснијим фазама детињства, када деца имају већу потребу за брзом разменом информација и постепеним укључивањем у свет одраслих, који је данас јако условљен коришћењем интернета. Млађа деца, до пред крај основне школе, телефоне користе за забаву, тако да лоше стране у том периоду односе превагу. Сви знамо како то изгледа. Деца проводе време пред екраном мобилног науштрб игре и дружења у стварном свету, мање су физички активна и заинтересована за свет око себе, постају зависна од сталне стимулације коју пружа брзо смењивање слика и садржаја, тако да им је све теже да одржавају пажњу у школи, раздражљива су и деконцентрисана – истиче Јована Папан.

Мало дете које родитељ не може да умири или нахрани а да му притом не стави паметни телефон у руке већ је у свом развоју ускраћено. Оно сваког дана, од најранијег детињства, сатима као да „није ту” док пасивно гледа у низ шарених слика на екрану и тако губи драгоцено време које је природа предвидела за развијање разних вештина и способности. Пошто је уз свој телефон увек забављено и довољно само себи, нема подстицај да развија друштвене вештине и саосећајност која је предуслов да се добро разуме с околином, да гледајући лица људи учи да чита емоције и расположења.

– Деца се само кроз искуство изграђују као друштвена бића, и то најбоље када су с другом децом. Да би била прихваћена, морају да науче да поштују друге, да праве компромисе, да преговарају и договарају се, да превазиђу стидљивост, да контролишу своје емоције тако да не побесне сваки пут када није по њиховом (јер онда нико неће хтети да се игра с њима). Сваки сат проведен за телефоном је сат времена мање за развијање ових способности – указује наша саговорница.

Виртуелно дете

Педијатријски терапеут и ауторка књиге „Виртуелно дете” Крис Роуан позвала је родитеље, наставнике и надлежне институције да забране употребу портабл техничких уређаја до дванаесте године.

– Не постоји готов рецепт стручњака за то. Моје искуство као родитеља троје деце показало ми је да телефон није неопходан детету до краја основне школе. Наравно, то не мора бити тако у свим породицама. У средњој школи сама настава је у пракси већ увелико условљена поседовањем паметног телефона, иако то не би смело да буде тако, јер немају ни сви родитељи могућност да га обезбеде својој деци. Међутим, пошто се рачуна да га сва деца већ имају, дете које у средњој школи нема „смартфон” просто је онемогућено да учествује у комуникацији и размени информација и наставних материјала што између самих ђака, то и између ђака и наставника. Домаћи задаци шаљу се и деле преко инстаграм група и других апликација, јер сви идемо линијом мањег отпора и гледамо да убрзамо ствари – признаје Јована Папан.

Међутим, додаје, ствари се мењају. Као што је сада у тренду обилато коришћење интернета у учењу, тако ће једног дана, када недостаци неконтролисаног излагања деце екранима постану све евидентнији проблем, можда опет идеал бити класичан начин образовања. Многи власници и директори великих ај-ти компанија већ сад своју децу максимално чувају од виртуелног света и уписују у школе које примењују традиционалне методе учења. Дакле, оно што сервирају нашој деци нису спремни да тако лако сервирају и својој.

 Васпитне мере, попут одузимања мобилног или ограничавања његовог коришћења, све чешће се, нажалост, показују као неспроводиве јер су наши животи с њима готово неразмрсиво испреплетани, нарочито у садашњим околностима кад деца преко апликација прате комбиновану наставу.

– Ограничавање коришћења мобилног је велики изазов и за нас родитеље, јер и ми се тешко одупиремо новим навикама. Међутим, постоји битна разлика између нас и наше деце. Неуронаучници кажу да ми који смо одрасли без интернета и онда када постанемо зависници можемо да се вратимо „на старо”, јер смо на време развили одређене неуронске склопове. Код дечјих мозгова, који су се формирали уз ову технологију, просто не постоје такве структуре, не могу касније да се надокнаде – признаје наша саговорница.

На нама је, додаје, да учинимо оно што можемо онда када још имамо неку контролу – док су мали, да сачувамо што више њиховог детињства од виртуелног света, јер сваки сат проведен у овом стварном је драгоцен.

Родитељска контрола

У скорије време су у примени телефонске апликације (Screen Time Parental Control, Kids Place Parental Control, Secur Teen Parental Control) које омогућавају „родитељску контролу” над активностима деце, али оне су, сматра Јована Папан, углавном намењене млађем узрасту који, по њеном мишљењу, и нема неку оправдану потребу за паметним телефоном. За старију децу, коју је ионако немогуће стално надзирати, то нема много смисла, поготово због тога што оно чему не би могли да приступе на свом телефону имају на телефонима свих својих другара.АНТРФИЛЕ

До треће године без мобилног

Најчешће питање које родитељи постављају јесте у којем узрасту је оправдано дати детету да користи мобилни телефон. Америчка педијатријска академија и Канадско удружење за педијатрију препоручују да се деца до друге године уопште не излажу технологији, до пете највише сат дневно, а од шесте до 18. године до два сата дневно.