А где ти је Ћопо

Натронтан џемпером, прслуком и неком јакном, увукао сам браду у стари  шал. Хладно је, ветар дува, па сам натукао и качкет који ми је Радомир давно поклонио.

Дао сам главу неком приученом брици да  своју  нову машиницу испробава на  мeни.. У огледалу сам  касније  видео  нешто  налик очерупаном певцу.

Брица се толико слатко смејао, и ја. Шта сам могао – рекох,  ето: „НАСМЕШИТЕ  СЕ МОЛИМ!“  Може и тако. Жико  фризер није радио, а ја сам хтео будем  леп  за  нову годину.

Милена из Београда ме је утешила да ће ми коса порасти  за месец дана… До тада, имам неке капе са скијања, ту ми је и очев шешир, а  донео сам и онај  сламени из Вијетнама.

Носим маску,  качкет, шал, наочаре за  вид, и  идем градом, а  не  журим.  Код робне куће чучи жена, проси. Знам је. Ситна, без зуба. Застајем и упитам је исто што увек питам кад је сретнем саму:

– А где ти је Ћопо?

Често је он пролазио мојом улицом док је скупљао старо гвожђе, и сваки пут кад би од нас покупио неку старудију, питао је:

– Има ли још шта?

Говорио ми је да му је моја мајка увек  давала да нешто поједе, док је са мном волео да поседи под тремом, па сачека да га ја питам да ли би једну ракијицу… Уз чашицу Ћопо  би ми спричаo и своје љубавне јаде.

Тако ми је једном кроз рекао како је волео неку Циганчицу у Скопљу,  али су је удали за боaгатог, па је после имала, каже, злата и прстења и на ногама.

Ћопо ме  је  звао „ШКОЛСКИ“, јер  ишли смо у исту  школу –  ја  сам се родио у улици Кнеза Милоша негде на средини,  а он при крају улице, међу својима.

Сећам се Дане  Циганке и оних што предвече  у белим ципелама и са инструментима журе да свирају у Башти 1 . МАЈ.