Ana je završila Filozofski i bavi se zaboravljenim srpskim zanatom

Dvadesetosmogodišnja Ana Lučić je po zvaničnoj vokaciji diplomirani filozof. Po nezvaničnoj, kako kaže, mnogo toga šarenolikog. Između ostalog, bavi se vezom, a nedavno je rešila da upiše psihologiju. Za Nova.rs priča o svojim pokušajima da pomiri „ono što voli da radi“ s „onim od čega se živi“.

Ana Lučić rođena je u Užicu, osnovnu i srednju školu završila u Čačku, a fakultet u Beogradu.

„Kada sam se rodila, moj tata je izjavio „Ona će biti slikarka kada poraste“. Malo kasnije ispostavilo se da to nije bila puka imaginacija, jer otkada znam za sebe, volim da se bavim kreativnim stvarima. Pre svega je to bilo crtanje, slikanje, pisanje, zatim je usledio ručni vez, pletenje… Dakle, sve one manuelne veštine koje iziskuju kreativnost i maštu, ali i određenu preciznost“, priča Ana.

Ipak, upisala je Filozofski fakultet.

„Pretpostavljam da se većina ljudi tokom svog odrastanja susreće sa nekim bazičnim pitanjima o svetu, a mene su oduvek kopkala pitanja o prolaznosti, smislu… Pa se ta potraga usmerila na studije filozofije, i iskreno, mislim da se nikada ne završava“, konstatuje.

Što se tiče crtanja i slikanja, kaže, nema puno šta da se priča. „Izgleda da je u pitanju talenat, dar od Boga ili kako je već kome milo da se kaže, s obzirom na to da nikada nisam išla ni na kakve kurseve i slično“, ponosno naglašava Ana.

„Ono što je sigurno, jeste da za moju ljubav prema svim vrstama umetnosti, mogu da zahvalim svojoj mami, koja je balerina. Ali ono što je verovatno zanimljivo, jeste kako sam došla do ideje da se oprobam u ručnom vezu, veštini koja se vezuje za tradiciju, a koja nema nekog udela ni vrednosti u savremenom društvu“, dodaje i uvodi nas u tu priču.

„Jednog dana, čini mi se 2019. godine, videla sam negde na internetu da neke devojke iz inostranstva rade ručni vez. Odmah sam pitala mamu kako se veze, na šta mi je odgovorila: „Ma šta će ti to, to je prevaziđeno.“ Ipak, taj moj poriv za intelektualnim izazovima, a složićete se da u to spada i samostalno učenje neke nove veštine, nisu prestali. Možda malog udela ima i ovnovska tvrdoglavost, ko će ga znati. Elem, nedugo zatim, baš u proleće 2020, slučajno ili ne, našla sam kutije sa bakinim koncima za vez. To je za mene bio znak, i avantura je krenula. Tradicionalna veština u modernoj formi.“

Međutim, brzo se ispostavilo da ta „avantura“ neće biti naročito isplativa.

„Prva prepreka prilikom bavljenja ovim zanatom, jeste što se kod nas ručni rad ne ceni. Živimo u doba brze mode, brze hrane, sve je brzina. Brzina je postala imperativ današnjice. I onda, kako vi neki komad odeće koji ste danima vezli, da naplatite onoliko koliko vredi? Ljudi su navikli da po tržnim centrima za male novce kupuju odeću, ili da za velike novce na sebe okače etiketu nekog poznatog dizajnera, a zapravo to što vi radite kada vezete je mnogo više, vi ulažete trud, vreme, posvećenost… Zapravo sa tim koncima utkate i deo sebe. Vi kada radite ručni rad, nemoguće je dvaput uraditi isto. I to je verovatno glavni problem za sve kreativce… Ako vi prodate neki svoj rad koji ste, recimo, radili 15 dana po 8 sati dnevno, za novac koji je manji od minimalne satnice, pa vi ste na gubitku. Jer, hteli mi to ili ne, bez obzira koliko nešto voleli, od nečega mora da se živi.“

Društvene mreže – vođenje malog biznisa

„Druga stvar koja je meni lično bila nekako otežavajuća, jeste plasiranje onoga što stvoriš putem društvenih mreža. Takozvano građenje i vođenje malog biznisa. Iako je postojanje društvenih mreža, sa jedne strane veoma korisno, kako bi recimo ljudi poput mene, kreativci, mogli dopreti do svoje publike, koja ne mora biti ograničena samo na ljude kojima smo okruženi u fizičkom svetu, već se u par klikova možete povezati sa ljudima iz celog sveta, sa druge strane je, meni, jako naporna. Jer vi osim što stvarate ono što stvarate, vi morate da fotografišete svoj proizvod, da smišljate scenografiju kako biste što lepše to predstavili, da pratite kako algoritam funkcioniše, ujedno da sami radite sve što u suštini radi ceo jedan tim ljudi, a vezano je za digitalni marketing. Kao neko ko nije baš sklon svemu tome, moram priznati da sam se malo umorila od te konstantne jurnjave za algoritmima, iako sam apsolutno svesna da je to nešto što će tek uzimati maha u budućnosti“, kaže Ana.

Pa kada pogledamo, bilo kojom profesijom da se bavimo, ukoliko nas nema na društvenim mrežama, kao da ni ne postojimo, napominje.

„Zapravo, društvene mreže su i iznedrila mnogo novih zanimanja, eto recimo, influenseri. Ali, to je neka druga tema, i slobodno mogu reći fenomen koji ovo novo doba donosi. Društvene mreže svakako mogu biti koristan alat, ukoliko se pametno i oprezno koriste, ali isto tako, bojim se da mogu biti klizav teren i mač sa dve oštrice“, ispričala je Ana za Novu.

Ipak psihologija

Kada je upisivala fakultet, nije preterano razmišljala o tom praktičnom aspektu. Bilo joj je važno da studira ono što voli, a posle – ma rešiće se nešto. Zamisao je bila da se bavi pisanjem, slikanjem, da živi u nekom potkrovlju, onako boemskom, kao što su mnogi veliki umetnici, recimo na Monmartru. Klasična umetnička zanesenost, zaključuje iz današnje perspektive.

„Ipak, život nije bajka, ili barem još uvek nije happy end, pa od završnih godina studija razmišljam kako bih mogla da se preusmerim iili prekvalifikujem za nešto što je, sa jedne strane „isplativije“ na tržištu (koliko god ružno zvučalo, ipak verujte da je šamar realnosti bio, pa sve, samo ne lak), a opet sa druge strane, da budi u meni žar. Kroz sopstvena lutanja i potrage, ili možda ono što se zove sazrevanje, shvatila sam da je to psihologija. Ćerka mog prvog izbora. Možda je to i oduvek bila moja ljubav, samo nisam umela da je čujem, ili nije bilo pravo vreme. Shvatila sam važnost psihologije, koliko je uistinu psihičko zdravlje kamen temeljac svakog zdravog bića. Koliko je u današnjem svetu neophodno raditi na proširenju svesti o psihičkom zdravlju, skidanja stigme koja je posebno na našim prostorima prisutna kada je reč o toj temi. „Ma hajde, šta ćeš kod psihologa, nisi lud valjda“, a zapravo, svi mi treba da stanemo u red, pa jedan po jedan… Briga o psihičkom zdravlju treba da bude istovetna kao i briga o fizičkom. Ne razlikuju se odlazak kod psihologa i kod zubara, jer rane na duši takođe postoje, iako nisu vidljive kao pokvaren zub. To je sve deo jedne celine koja zajedno treba sinhronizovano da funkcioniše. Smatram da su sve ovo jako važne društvene teme, i upravo u ovome, čini mi se, pronalazim svoj dalji put. Tako da se nadam da ću kroz koju godinu, na zid okačiti i diplomu psihologa ili psihoterapeuta, jer smatram da ne postoji ništa lepše od toga da pomažeš ljudima da iscele sebe, a i da neprestano bogatiš sebe novim iskustvima i znanjima“, ispričala nam je ona.

Fascinirana ženskim telom

A dok se to ne realizuje, inspiracija za ručne radove je uvek tu. U svakodnevnom životu, u onome što nas okružuje. U raznim temama koje nas u različitim fazama života interesuju. Kao beg od ponekad, surove stvarnosti, kao sredstvo da nekog dragog obradujete, ili prosto neka vrsta kontemplacije.

„Sada vez radim samo po porudžbini, dakle, ljudi mi se jave, osmislimo šta bi oni to želeli, uradimo, i svi zadovoljni. Možete me naći na instagramu pod imenom Little Artist Anna – Astrovez. Što se tiče samih motiva, bilo za vez ili crtanje, slikanje, nemam nekih posebnih preferencija. Sve dolazi u obzir, zavisno od trenutnih zbivanja u meni i oko mene. Ali recimo, oduvek sam najviše volela da crtam ženske aktove. Tada nisam shvatala zašto, ali čini mi se da se to polako razmagljuje, jer žensko telo je toliko fascinantno, moćno, transformativno, tako da kako sam starija sve više shvatam, i sve više imam poštovanja prema ženskom telu, odnosno ženama kao celini duše i tela, ali pre svega misleći na mikro božanstvo koje je sposobno da donese novi život na svet“, zaključila je za Novu Ana Lučić.