Prethodni članak
Avantura po istočnom Sibiru (FOTO)
Ana Gruzdeva, dopisnica „Ruske reči” iz Sibira, posetila je planine Kodara u Zabajkalskom kraju. Cilj joj je bio da bolje upozna prirodu istočnog Sibira i čari njegovih planinskih predela.
Foto: Sergej Popov
Dugo putovanje i meditacija u vozu
Moje putovanje na sever Zabajkalskog kraja počinje u vozu, na Bajkalsko-amursk
Foto: Sergej Popov
Truckanje u zagušljivom vagonu sa ležajima može se tretirati kao nužno zlo, ali je bolje doživeti ga kao usporenu teleportaciju. Tamo je izležavanje u prijatnoj kućnoj atmosferi, a ovde meškoljenje na neudobnom gornjem ležaju vagona. Tamo je udubljivanje u posao ili u mobilni telefon, a ovde nema nikakvih briga, jer nema interneta. Tamo višespratnice na sve strane, a ovamo „meditacija” koja traje dva dana, kada se kroz pozor vidi kako „u oblacima vrele prašine, izbeljena suncem kao da je okrečena, leti Rusija sa njenim poljima i stepama, sa njenim gradovima i selima”, kao što je pisao Boris Pasternak u romanu „Doktor Živago”.
Foto: Sergej Popov
Ta „putnička inicijacija” je bila neophodna, s obzirom da sam se spremala za dvonedeljni pustinjački život u planinama. Ali je bila i prijatna, jer je putovanje BAM-om retka prilika za degustaciju ukusnog bajkalskog dimljenog ili sušenog omulja (Coregonus autumnalis) na stanici „Severobajkalsk”
Foto: Sergej Popov
Kroz planinu tragom medveda
Staza moje ekipe u Kodaru ove godine nije bila laka: stanica Leprindo, prevoj Hadatkanda (2.263 metra nadmorske visine), Verhnjesakukanski prevoj (2.193 m), Medveđi prevoj (2.174 m), kućica hidrometeorološk
Foto: Sergej Popov
Planinski venac Kodar smo najbolje upoznali kada smo jednog vlažnog i hladnog jutra izašli na stazu, a sve unakolo je bilo obavijeno maglom. Cipele se zaledile, ruke ukočile… A staze u stvari nije ni bilo. Kretali smo se kuda nas je vodila navigacija.
Po rubu litice smo obišli jezero, koje se na jednom mestu videlo između planina i fasciniralo nas svojom tirkiznom bojom. Usledio je kameniti uspon na Verhnjesakukanski prevoj, sve po tragu medveda koji je samo par sati pre nas tuda prošao, i pored tragova ostavio… još ponešto.
Na vrhu nas dočeka zaslepljujuća lepota! Oblaci se za trenutak podigoše te mi sa visine ugledasmo i mesto našeg predaha, i veličinu jezera sa jedne strane prevoja, i ogromni lednik, i dugačku kamenitu dolinu sa druge strane. Surovi i negostoljubivi Kodar bio je zadivljujuće lep.
Foto: Sergej Popov
Krenusmo dalje… Spustili smo se po snežniku, opet tragom onog istog medveda, koji se po tom snežniku još i trapavo klizao na leđima. Preskakali smo sa kamena na kamen, a svaki je bio klizav od mahovine… A zatim je usledila opuštajuća i spokojna šetnja po zelenoj dolini reke Izumrudne. A onda opet prepreke: vodopadi, šipražje patuljastog bora i vrbe, „forsiranje” reke..
Samonikli muzej turizma
„Šta, zar je ovde uvek ovakvo vreme?”, „verovatno nemamo sreće sa vremenom”, „kućicu smo zagrejali do -21, a napolju je skoro -40. Srećan nam 23. februar!” – to su zapisi iz sveske u kućici bivšeg odeljenja lokalne meteorološke stanice. Sada kućica služi kao pristanište svim turistima u Kodaru.
Foto: Sergej Popov
Tu su ležajevi na sprat, dugačak sto, peć i malo predsoblje u kome se može sušiti odelo. Međutim, kućica se može shvatiti i kao samonikli muzej turizma. Na zidovima su karte, fotografije putnika, zastave od krpa, zaštitni šlemovi, amajlije od drveta i mnoštvo natpisa na zidovima i tavanici. „Ekspozicija” je pretrpela izvesne izmene od našeg prošlogodišnjeg boravka u kućici. Na primer, ovoga puta smo našli novi crtež olovkom. Ostavili su ga turisti iz Francuske koji su ovde bili prošle zime. Proveli su ovde cela tri meseca! Svaka im čast! Rezultat njihovog putovanja je projekat „BAM” . I mi ostavismo u kućici belešku o našem boravku i krenusmo dalje, u Čarsku peščaru.
Ruska reč, Ana Gruzdeva. Foto: Sergej Popov
