Avion kasni, a ja žurim u Čačak

Ako se razumete u tarife avionskih karta, onda možete da letite po Evropi kao ja.

Vraćajući se kući stižem u Lombardiju, regiju severne Italije. Od aerodroma Bergamo vozom dolazim do centralne železničke stanice, gde predajem svoju torbu na čuvanje.

Do centra grada, do Piazze Duomo može se stići pešice, može i metroom, a ja biram tramvaj broj 1. Kada  sam ga video učinilo mi se da je možda na svojoj poslednjoj vožnji, toliko je staro izgledao.

Pokušao sam da kupim kartu, ali aparat nije primao moju karticu.Truckajući se, prolazim kroz grad koji je poslovni, modni i medijski centar sveta.

Milano je u svetu najpoznatiji kao jedan od centara svetske nedelje mode. Napuštam tramvaj prolazeći pored Armanijevog hotela, koji se nalazi skoro preko puta milanske Skale.

Milanske Skala je jedan od najvažnijih simbola italijanske kulture i umetnosti i jedna je od najlepših operskih kuća na svetu. Nikolo Paganini je najpoznatiji violinski virtuoz svog vremena,  a prvi put je nastupio u Skali.

Milanske Skala prima danas više od 2.000 posetilaca,  a cene ulaznica kreću se od 30  do 300 evra. U nju sa visokog postolja gleda Leonardo da Vinči.

Molim japanske turiste da me fotografišu, a onda ulazim u ogromnu galeriju Vitorija Emanuela II koji je tržni centar smešten u arkadi iz 19. veka,  sa staklenim krovom. Gužva je i teško se probijam  prolazeći pored butika koji prodaju najluksuznije modele odevnih predmeta. U skupim  restoranima sede i jedu turisti.

Na kraju galerije je trg sa najvećom katedralom na svetu čija je gradnja trajala 6 vekova. Ogroman spomenik Emanuela, ujedinitelja Italije, gleda u Katedralu.

Novogodišnja gužva i dalje traje, a ja pored umora osećam i glad. Cene pice od 20€ pa naviše mi sužavaju odluku čime ću da utolim želju za hranom. Sedim i gledam kako majstor razvlači testo, stavlja maslinovo ulje, šunku, kečap i sir.

Velikom lopatom gura je u peć, ali je brzo izvadi jer se tanka kora lako ispeče. Četkom potopljenom u kečap premaže krajeve pice, a onda punu šaku zeleniša stavlja na picu koju prebacuje na tanjir dodaje meni. Promene radi, espreso pijem na drugom mestu.

Čovek iz Čačka, koji je trebalo tu noć da me sačeka na aerodromu,  javlja mi da je video da avion kasni tri sata. Ipak idem ka železničkoj stanici da uzmem svoju torbu.

Zbog interneta ulazim u hotel i u fotelji, verovatno zbog umora, zadremam.  Momak sa recepcije me budi i kaže: „Gospodine, idite u svoju sobu, spavajte.“

Izgleda da sam spavao petnaestak  minuta i nisam zakasnio na aerodrom,  gde me je čekalo obaveštenje da je let za Beograd odložen za 3h ujutro. Sve prodavnice i kafići na aerodromu se zatvaraju. Srećem jednu devojku iz Čačka sa njene dve drugarice, zajedno sve njih tri imaju manje godina nego što ja imam sada.

Uz smeh, tri sata na aerodromskim stolicama brzo su prošla.

Svi se radujemo putu za Srbiju, one ostaju u Beogradu na kratko. Obećavaju da će me zvati na svadbe kada se budu udavale.

Menjajući dva autobusa, stižem na beogradsku autobusku stanicu, a pošto autobus za Čačak polazi tek za sat i po, kupujem kartu za autobus koji ide Ibarskom magistralom do Preljine i dalje ka Vrnjačkoj banji.

Na pauzi u Gornjem Milanovcu, na praznoj autobuskoj stanici tražim da kupim vodu,  a u povratku vidim da mi je autobus već krenuo

Trčim i stižem ga kod rampe na stanici. Viču i pitaju „Deda,  gde si ti?“ A onda, naravno, vičem i ja, pitam „Koji je to, bre, deda, koji trči za autobusom?“ U Preljini na benzijskoj pumpi tražim nekoga da me preveze ka Čačku.

Ne ide niko, kažu.

Svraćam  kod dobročinitelja Kalendara, u „Interauto“. Jedem mandarine, čekam kafu i vozača da me odveze u moje dvorište. Sve me čeka, sav onaj krš i lom koji sam ostavio ono jutro kada sam u 2h noću krenuo na još jedan put.

Stigao sam i znam da me Čačak čeka.

Slobodan Čvorović

_____________________________________________________________________