BBC odao počast srpskom velikanu

Mada je prvi, ručno izrađeni „jugo 45“ kompletiran u „Zastavi“ još 2. oktobra 1978. godine, kao početak serijske proizvodnje u fabričku istoriju upisan je 28. novembar 1980. godine.  Ugovor o izvozu u SAD potpisan je 7. septembra 1984. godine, a prvi Yugo 55 GV za izvoz u Ameriku proizveden je 9. septembra 1985. godine. 

Iako smo svesni svih mana ovog automobila, u našoj zemlji i dalje preovlađuje sentimentalan odnos prema njemu, što i nije čudno jer je u pitanju domaći model koji je mnogima bio prvi automobil u porodici. Takođe, veliki broj vozača obučavao se i stekao dozvolu upravo za volanom „juga“. 

Na Zapadu je uglavnom ismevan, poput drugih istočnoevropskih automobila. Međutim, s obzirom da se tekstovi i reportaže o njemu objavljuju i nakon tri decenije od dolaska u SAD, čini se da novinari i automobilski fanovi sa Zapada imaju prema„jugu“ neku vrstu nostalgičnog odnosa. 

U najnovijem tekstu koji je objavio BBC, autor nas vraća 30 godina unazad, u polovinu osamdesetih, kada je prvi Yugo GV stigao u Sjedinjene Države.

Put preko okeana

Automobil se prodavao po početnoj ceni od 3.990 dolara, a osnova marketinške strategije krila se i u samoj oznaci modela – GV je označavalo „Good Value“ ili „dobru vrednost“ što je bilo pomalo dvosmisleno s obzirom da je bio toliko jeftin.  „Jugo“ se u SAD pojavio nakon naftne krize koja je uslovila da automobili postanu manji i ekonomičniji, u trenutku kada je promovisana ideja da bi svako trebalo da ima mogućnost da sebi priušti jeftino i ekonomično lično prevozno sredstvo. 

Biznismen Malkolm Briklin zdušno je prihvatio ovu zamisao i rešio da Amerikancima omogući da dobiju ono što im je obećano.  Briklin je bio pravi čovek za to. On je 1968. doveo u SAD tada opskurnu japansku marku Subaru, a ovaj entuzijasta poznat je i po sopstvenom sportskom automobilu, Bricklin SV-1, koji je lansirao sredinom 70-tih. 
Poslovni putevi su mu se zatim ukrstili sa FIAT-om, pa je Amerikancima prodavao roadstere italijanskog proizvođača prekrstivši ih u Pininfarina i Bertone X1/9.

Biznismen Malkolm Briklin zdušno je prihvatio ovu zamisao i rešio da Amerikancima omogući da dobiju ono što im je obećano.  Briklin je bio pravi čovek za to. On je 1968. doveo u SAD tada opskurnu japansku marku Subaru, a ovaj entuzijasta poznat je i po sopstvenom sportskom automobilu, Bricklin SV-1, koji je lansirao sredinom 70-tih. 
Poslovni putevi su mu se zatim ukrstili sa FIAT-om, pa je Amerikancima prodavao roadstere italijanskog proizvođača prekrstivši ih u Pininfarina i Bertone X1/9.

Briklin je tada odlučio da se okrene Istočnoj Evropi a izbor je pao na jugoslovensku fabriku automobila – „Zastavu“, i model baziran na FIAT-u 127, a dizajniran po ugledu na tada popularni Golf I (u Americi se prodavao kao Volkswagen Rabbit). 

Uz pomoć političara Henrija Kisindžera i Lorensa Iglbergera (bivšeg i budućeg državnog sekretara SAD), postignut je dogovor sa jugoslovenskim vlastima, a „jugo“ je svoju američku premijeru imao na sajmu automobila u Los Anđelesu 1984. 

Da bi se „jugo“ pojavio na putevima u SAD bilo je potrebno izvršiti oko 500 prepravki u odnosu na originalnu verziju ovog automobila, zbog čega je angažovan britanski tim stričnjaka za kontrolu kvaliteta.

Start uopšte nije bio loš

Iako je sa maksimalnom brzinom ispod 140 km/h spadao među najsporije od svih automobila na američkom tržištu, sa 163.000 isporučenih primeraka za nešto više od tri godine „jugo“ je beležio odlične prodajne rezultate.  Usledila je politička kriza i raspad SFRJ, da bi izvoz definitivno bio okončan nakon što su Sjedinjene Države 1992. uvele ekonomske sankcije Jugoslaviji. 

Međutim, tu nije bio kraj „juga“ u Americi. Ovaj automobil nastavio je da živi u kolektivnoj svesti Amerikanaca, kroz viceve i šale TV komičara kao što je Džej Leno, u umetničkim galerijama – kroz razne instalacije i, naposletku, u holivudskim filmovima. 

Mada je bio, i ostao, predmet podsmeha, stiče se utisak da je „jugo“ na kraju postao deo popularne kulture u SAD.  Međutim, BBC postavlja pitanje koliko je loša reputacija ovog automobila zaista bila opravdana. Deo odgovora na to pitanje treba potražiti u njegovom glavnom adutu – niskoj ceni.  Prema tvrdnjama mehaničara, mnogi kupci tretirali su „jugo“ kao „potrošni auto“ s obzrom da je bio toliko jeftin, inisu vodili previše računa o njegovom održavanju, a svako dodatno ulaganje posmatrali kao uzalud bačen novac.

Da li je „jugo“ zaista bio toliko loš?

Istraživanje koje je 1987. objavio magazin Popular Mechanics pokazuje upravo suprotno.  Čak 78 odsto vlasnika „juga“ u SAD ocenilo je kvalitet svog vozila kao „dobar“ ili „odličan“, dok je 42% reklo da bi ponovo kupili isti automobil. 

Ipak, preovladalo je mišljenje kritičara koji su ocenjivali automobil u medijima, pa je „jugo“ dobio reputaciju „slabog, nepouzdanog i nebezbednog“ modela.  U međuvremenu, Ameriku su preplavili jeftini, a kvalitetniji, savremeni japanski modeli. Oni su svojom pojavom konačno zatvorili američko tržište za automobile poput „juga“, zaključuju BBC. 

Njegovih „pet minuta slave“ trajalo je kratko, da bi na kraju završio napušten pored puta koji simbolizuje automobilsku istoriju.