Čačak u srcu i u Novom Sadu

Град Чачак  је са  туристичком агенцијом „Чворак“ по други пут  организовао путовање  за Нови  Сад. Посета  граду који носи титулу Европске престонице  културе  за ову годину требало је  да послужи као инспирација  будућој националној престоници културе.

Организатор путовања је мислио да посета треба да  буде  добра најава,  али и показатељ  добро плаћеним  директорима установа културе који се  нису  овом позиву ни одазвали, нити на њему захвалили.

Туристичка  организација Чачка од својих двадесет радника, на овај пут није имала кога да пошаље,  сем тражених туристичких кеса. Стручне службе Музеја, Дома  културе, Галерије  вероватно су  до те мере  убеђене у своје знање, тако да би било какав одлазак њихових представника  у  Сремске  Карловце, Петроварадин и Нови Сад био сувишан.

Добро плаћена из буџета града, новинарска елита није одговорила на позив Града Чачка.  А тек локалне туристичке  агенције…

Заказан полазак касни два  минута. Чокинов  велики аутобус застаје на мосту на Морави да се и њој пожели срећан пут, јер Чачани одлазе на Дунав. Ваља  и наздравити, све због Јелице, Јеличким дукатом. Пију сви, сем  возача.

А онда наступа  „Понс“ слано пециво из велике  кутије, тазе јутрашње, па  се и  не мрви. Пут прав, а и брзо се иде. Госпођа Драгица Стефановић,  клинички психолог из установе  „Лаза  Лазаревић“ представља  своју књигу  „Људи на ивици постојања“, о нерешивим проблемима својих пацијената.

Ето шта све у аутобусу може да се ради! Чворак понео и све проспекте чачанског краја, дели њих, уз „Чворак вести“…

Ако чекамо да нам кашика упадне у мед,  ево прилике да се проба мед „Вукићевић“…

Чворак се  „свађа“  са путницима,  јер се много смеју… Као разредни старешина са бучним ђацима на екскурзији. Стижемо  брзо у Срем, у Карловце…

Туристички водич, асистент на новосадском  факултету бистро, течно за  подацима, а са чачанским нагласком, водио је  своје Чачане најављујући свој ускршњи долазак у родни крај. Нису на одмет ни проспекти Туристичке организације Сремских Карловаца. Патријаршијски двор, Саборна црква, Карловачка  гимназија, Богословија, Капела  мира, Римокатоличка  црква, чесма Четири лава … и о  свакој знаменитости  на стотину речи….

Посета керамичарској радњи  „Рас“  која је давно, због „Календара“ направила макету чачанске  цркве.

И опет су Карловци место прелиставања „Календара“, овогодишњег,  о коме  су у малом простору оближње кафане говорили издавач и  Милица  Радић.

Одлазимо на Петроварадин, до пијаног сата, где мала сказаљка показује минуте, а велика сате….

Пролећно лепо време и пут до Галерије Матице српске,  која са колекцијом уметничких дела насталих у периоду од 16. до 21. века, представља један од најбогатијих уметничких музеја у Србији.

У сталној поставци ГМС изложена су значајна уметничка дела 18., 19. и 20. века која илуструју настанак и развој српске уметности новијег доба и указују на положај националне културе у европском контексту. Поред сталне поставке, у Галерији се приређују повремене изложбе различитог карактера – међународне, монографске, тематске, студијске и друге.

Први пут су на једном месту приказана дела водећих имена националне уметности, Уроша Предића и Паје Јовановића, великана европске уметности Ел Грека, Елизабет Виже Лебрен и Марка Шагала, као и савремених уметника Младена Миљановића, Владана Јеремића, Рене Рeдле, Сафета Зеца и Таус Макачеве.

Изложба Миграције у уметности – уметност миграција истражује феномен друштвених миграција преиспитујући историјски и савремени контекст, као и разлоге и ефекте миграција на друштва и појединце. Идеја изложбе је да, у времену актуелне светске миграционе кризе, покуша да посматра, испитује и разуме овај феномен који погађа свако становништво и покреће многа етичка и културолошка питања.

Павле Бељански (1892 – 1965), дипломата од каријере, задужио је српски народ, нарочито захваљујући реткој и посебној љубави према сакупљању уметничких дела. Свету уметности, музејима, обиласку старина, антикварница и галерија, атељеа и места где су уметници излагали, поклањао је посебну пажњу, ако не и већу него својој струци – дипломатији. Његова наклоност према уметности и колекционарска страст формиране су постепено и упоредо с његовoм професијом.

Данас Колекција Павла Бељанског има 185 дела од  37 аутора – слика, скулптура и таписерија са најзначајнијим делима од почетка 20. века до седме деценије. Највећи број је настао између два светска рата. Колекција хронолошки започиње делима прве генерације модерниста – Надежде Петровић, Милана Миловановића, Косте Миличевића, Малише Глишића, Љубомира Ивановића, наставља се делима најважнијих представника наше уметности између два светска рата – Саве Шумановића, Петра Добровића,, Ивана Радовића, Недељка Гвозденовића, Ивана Табаковића, Живојина Лукића, Сретена Стојановића, Риста Стијовића и др., као и радовима стваралаца друге половине XX века – Петра Лубарде, Јована Бијелића, Мила Милуновића, Марка Челебоновића, Пеђе Милосављевића, Милана Коњовића, Зоре Петровић, Љубице Сокић, Стојана Аралице, Небојше Митрића, Милице Зорић…

Сликамо се поред споменика Надежди Петровић.

Одлазимо на Трг слободе, главни градски трг у Новом Саду. Настао је заједно са самим градом, а кроз историју је мењао називе. За време Аустроугарске звао се Трг Фрање Јосифа, после Првог светског рата Трг ослобођења, а после Другог светског рата добија данашње име. На тргу је једно време била пијаца, која је затим измештена  да би била основана централна градска шетачка зона у којој се данас налазе значајни објекти у Новом Саду: црква Имена Маријиног  (популарна „катедрала“), Градска кућа, хотел „Војводина“,

Тргом доминира монументални споменик Светозару Милетићу, дело Ивана Мештровића из 1939. године, када је први пут и постављен на данашњем месту. Убрзо након тога, споменик је склоњен и сакривен пред најездом нацистичких окупатора, да би крајем 1944. био поново враћен. Споменик је изливен у бронзи, а заједно са постаментом од мермера висок је 7 метара.

Трг је део пешачке зоне, која се наставља  Змај Јовином улицом, где ми у једном пролазу налазимо пивницу. Бачки ручак обичан има ред свој логичан и у подруму пивнице „Гусан“ ређају се супа, риндфлајш са сосом и штрудла са маком.

После кафе следи шетња до споменика  Змај Јови и куповина сувенира у сувенирници код Милице из Чачка.

Следи мањи одмор у Дунавском парку, где је у 19. веку био Лиман, забарени рукавац Дунава, обрастао трском и врбама, легло комараца и жаба. У парку је постављена скулптура „Нимфа“ у виду водоскока, рад познатог новосадског вајара Ђорђа Јовановића.

Направљен је простор за игру деце и одмор. Некада се део парка називао променада са салетлом у којем је викендом и празником свирао Војни градски оркестар. Данас често наступа Музичка омладина или мањи оркестри који прате тек венчане парове.

Све до првих мразева у парку борави пар лабудова, језерце је и дом за већи број патака, а последњих година и за корњаче и жабе. Осим језерца, парк красе и  дрвени павиљон, фонтана и неколико скулптура:

Скулптура српског песника Ђуре Јакшића (1832-1878) рад је југословенског вајара и скулптора Јована Солдатовића. Израђена је од бронзе и висока је 175 цм.

Биста Мирослава Антића од бронзе. Израдио ју је вајар Павле Радовановић 1992. године. Висока је 165 цм и постављена на камени постамент неправилног облика.

Скулптура Сергија Радоњешког, најпознатијег руског светитеља. Ова камена фигура је рад руског вајара Вјачеслава Кликова. Фигура представља поклон Друштва српско-руског пријатељства граду Новом Саду и постављена је у парк 1992. године.

Мезе у Шпајзу

Свраћам у кафаницу „Шпајз“ на  Рибљој пијаци, код  доброчинитеља „Календара“.

Опет пешачење, улични свирачи и журба да  се стигне на железничку станицу. Сликамо се са „Макробелиним“ шамролнама и одлазимо на перон. Воз као свемирски, седишта нумерисана… тачно на време креће … неко кафу пије, а сви добијају чачански чипс. Смеју се и шаљу поруке, кратке, јер је воз већ стигао до Прокопа, а аутобус чека.

Неки тамбураши и Балашевић са разгласа приводе једно насмејано путовање крају. Путници, подетињили као на некадашњим школским ескурзијама, одлазе сутра не у школу него у стварност.

Чворак је све учинио да буду  насмејани али  ништа без Понса, Макробеле, Јеличког дуката, Десерта, меда Вукићевић..

Госпођа Стефановић је прошле  године  у децембру прославила  91. рођендан и пита када идемо опет негде… Насмејана оде у своја кола питајући да ли треба некога да повезе, иде  ка Љубићу…

Слободан Чворовић

______________________________