Čačanin na motoru obilazi Indokinu

Čačanin Zoran Kovačević (62) zaputio se na još jedno višemesečno putovanje dvotočkašem po dalekom svetu. Posle puta do Tokija i ture Južnom Amerikom, sada će preći 6.000 kilometara Indokinom.

Zoran Kovačević

– ODLUČIO sam da se malo smirim. Ipak imam 62 godine.

Ovako Zoran Kovačević, bajker iz Čačka, objašnjava kako se odlučio na četvoromesečno putovanje Indokinom tokom koga će na motoru preći „svega 6.000 kilometara“.

Nakon što je, ranijih godina, motociklom iz rodnog grada došao do Tokija prevalivši 24.000 kilometara, a zatim obišao Južnu Ameriku i „upisao“ još 25.000 milja, Zoran ovoga puta obilazi svet u – „laganom tempu“.

Reporter „Novosti“ Čačanina je preko „Vajbera“ zatekao u Vijetnamu.

– Motore vozim 45 godina – govori Zoki Kavazoki, koji je i dobio nadimak po svojoj omiljenoj „zujalici“, „kavasakiju“ – Ranije sam išao najbržim mašinama, „kavasakijem“, „suzukijem“, „dukatijem“. Neću ni da govorim o tome koliko sam brzo vozio. Ovoga puta idem kroz Laos, Kambodžu i Vijetnam, ali polako, vožnjom od 60 kilometara na čas. Mašinu sam sklopio u Kambodži, zajedno s meštanima. To je ruski motocikl koji se više i ne pravi, tako da i ne može brže da ide. Imam jedne farmerke i jednu majicu. Ali ovde je toplo, ostajem do marta.

Nakon što je godinama živeo u Americi, a na Havajima je držao servis najskupljih automobila, Zoki Kavazoki poslednjih godina živi u Čačku. Ipak, barem deo godine provede na drumu. I uvek ima „temu“ putovanja. Tako je do Tokija išao na suši, da bi Latinsku Ameriku obišao po ruti iz čuvenog putopisa „Dnevnik motocikliste“, koji je napisao Če Gevara. Ovoga puta, Kavazoki sledi put još jednog velikog revolucionara – Ho Ši Mina.

– To je put koji je ujedinio dva Vijetnama za vreme rata. Reč je o ruti prijateljstva i borbi za nezavisnost – priča motorista. – Ovde su svi druželjubivi. Pitaju me odakle sam, a neki i znaju gde je Srbija. Omiljena im je razonoda – vika i dreka. Veoma su živahni, što se u saobraćaju najbolje pokazuje. Svuda je haos, ali sam primetio da oni imaju neka samo njima poznata pravila i da je reč zapravo o uređenom haosu. Ja ih još nisam dokučio, pa sam se jedva izbavio iz grada. Ali tek sam krenuo, ko zna šta ću sve naučiti za ovih nekoliko meseci. Jedino što svi drže telefone i bulje u njih po ceo dan, ne vole da ih prekidaš.

Pre nekoliko dana, putujući kroz centralni Vijetnam, završio je – na tradicionalnoj svadbi. Vozio se i pored puta je naišao na veselje u kafani bez prozora.

– Snimao sam svadbu kamerom i domaćini su me pozvali – kaže Zoki – Sedeo sam za mladenačkim stolom. Nudili su me najboljim pićem i hranom. Ipak, niko nije znao ni reč engleskog, pa smo komunicirali samo osmesima.

Zoran je Novu godinu dočekao u Ho Ši Minu – uz sarme i pečenje. Jer, u ovom gradu je našao dvojicu Srba koji su tamo otvorili restoran srpske kuhinje.

PUT

HO ŠI Minov put je mreža improvizovanih puteva kojima su Severnovijetnamci za vreme Vijetnamskog rata prenosili svoje ljude i zalihe iz Severnog u Južni Vijetnam, idući najčešće preko južnog Laosa i istočne Kambodže. Reč je praktično o ruti kojom su spajana dva dela države, ali i ceo region. Neki čak smatraju da je upravo nemogućnost Amerike da trajno prekine ovaj put dovela i do neuspeha u Vijetnamu.

„SUZANA“ SE VRATILA U ČAČAK

NA prošlogodišnjem putovanju po Če Gevarinoj ruti Južnom Amerikom, Zoran je vozio svoj „suzuki“, kome tepa – „suzana“. Put je završio u Rio de Žaneiru, a kako je ostao bez novca, pomirio se sa tim da će „suzanu“ morati da ostavi na drugom kontinentu. Slično je, ali zbog kvara, bio prinuđen da uradi i Če Gevara, koji je svoj motocikl „sahranio“ u Čileu, posle pređene polovine puta.

Ipak, Zoranu su u pomoć pritekli prijatelji bajkeri.

– Kad su čuli da moram da ostavim „suzanu“, svi su uplaćivali po pet-deset evra na račun, tako da smo sakupili dovoljno novca da se vratim u Čačak – kaže Zoran.

Marija JANKOVIĆ, Novosti