Čačanin u Dubrovniku

Protežući se na tri sedišta i vireći kroz prozor, letim ka Ćilipima. Sa tog sam aerodroma pre 50 godina i sa sigurno 50 kilograma manje, kao čačanski gimnazijalac, otišao u Rim da radim. Svi moji drugovi su tada krenuli na more, a ja sam nosio kofere u rimskom hotelu sam samcijat. Imao sam tada povratnu kartu i mogao sam i ranije da se vratim,  ali sam svakog dana računao koliko je još dana preostalo, pa koliko još sati, pa koliko još minuta do poletanja za Ćilipe.

Nekada čačanski gimnazijalac, sada čačanski penzioner, opet je u Dubrovniku. Nametljivi taksisti vuku za rukave nudeći  vožnju po cenama avionske karte.

Zidine, more, turisti i neki mladi svet sa rančevima na ledjima čekaju me kod Starog grada.Tražim sobu u kući u kojoj sam godinama odsedao. Nekada sam plaćao u dinarima, pa u markama, sada u eurima. U kući nema nikoga, dvorište je prazno i tek posle dugog čekanja iz male sobe izlazi visok oronuli vlasnik. Sedam i slušam, dok on bez prestanka priča. Nema više soba  za izdavanje, sve je prepustio sinu sa kojim ne govori više… a sin otišao u Zagreb… žali se… Krevet sa izdaje  za 80 pa i vise eura za noć. Savetuje mi da opet odem tu blizu, u katolički samostan i pokušam  da nadjem prenoćište.

U čistoj sobi samostana na samim Pilama, gde je cena smeštaja u zasebnoj sobi sa kupatilom 52 eura za noć, uzimam ključ i odlazim na minut udaljenu plažu gde se samo Dubrovčani  kupaju.

Uveče onako slan idem po vrelom Stradunu i kao i uvek, prvo se radujem sladoledu od čokolade. Već godinama kada dodjem svratim u prvu poslastičarnicu desno,  gde me posluže velikim sladoledom. To je dobrodošlica gazde za Čačak, zato stojim ispred i ližem ga,  uz smeh sa prolaznicima.

Nikada više sveta nije bilo. U svim ulicama je gužva, postavljeni su stolovi sa cenovnicima. Mislim da je Dubrovnik možda jedan od najskupljih gradova na svetu.  Ali, baš me briga…

Karte po ceni od 40 ili od 60 ili od 120 eura za završni koncert Dubrovačkih letnjih igara nisam kupio. Ali, slušao sam ga i snimao sam ga…

Kasno u noć, ostavljajući za sobom Stradun, odlazim da spavam u samostanu,  prolazeći pored oltara. Svako jutro mi je radost, a tek ovo kroz razmaknute škure! Žurim na Stradun.

Svraćam u našu Srpsku pravoslavnu crkva sv. Blagovještenja. Izgrađena je u dubrovačkom starom gradskom jezgru 1877. godine, u ulici Od puča 8, na ruševinama starih palata dubrovačke vlastele. Pored nje se danas nalazi i Muzej ikona i centar Srpske pravoslavne crkvene opštine Dubrovnik.  „Srpski narodni kalendar“, poklanjam  ocu Vladanu Perišiću i njegovoj supruzi Gordani.

Jedna ma­nja cr­kva sve­tog ar­han­đe­la Mi­ha­i­la na­la­zi se uz pra­vo­slav­no gro­blje na Bo­ni­no­vu, a naj­sta­ri­ja, ujed­no i naj­ma­nja cr­kva sve­tog Đur­đa, na Po­sa­tu, od­mah iz­nad grad­skih be­de­ma. Isto­ri­ja srp­ske pravoslavne cr­kve u Du­brov­ni­ku bur­na je i opterećena bor­bom za vla­sti­ta pra­va i do­sto­jan­stvo pra­vo­slav­nog ži­vlja. Sr­ba, po po­sled­njem po­pi­su iz 2001. go­di­ne u du­bro­vač­koj op­šti­ni ima dve i po hi­lja­de, če­ti­ri hi­lja­de ma­nje ne­go 1991. go­di­ne .

Poseban doživljaj je svakog jutra biti na Gundulićevom trgu koji je ujutru pijaca, preko dana trg, a uveče je prekriven stolovima iz obližnjih kafića i restorana.

Vožnja do ostrva Lokrum prošle godine je bila 20, a sada je 30 evra.

Za Dubrovnik je malo odvojiti četiri dana, ali treba se vratiti kući, preko Trebinja ili preko  Crne Gore. Idem do Ulcinja i sedeći  do prozora gledam Jadransku obalu.

__________________________________________________