Prethodni članak
Čačanin u Nišu
Из Чачка са аутобуске станице идем ка Нишу, са Чачанином који у нишком затвору треба да остане шест година. Седимо одвојени у аутобусу. Он доноси хрпу документације о томе зашто је, кад је и како је осуђен. Читам, био је полицајац и за време патроле код кафане „Таково“ пуцао је из службеног пиштоља на човека који је изазвао свађу. Тужбе, жалбе… листам и чудим се. 
У Mрчајевцима, код Етно куће Ерић, аутобус само мало успори да од старог доброчинитеља узмем лепиње за успут. Четири сата мени некада знаним путевима: Врњачка бања, Трстеник, Крушевац и Алексинац.
Нешто испред подне стижем у град у коме је 276. године рођен римски император Константин Велики, у историји познат као први хришћански цар.
Ниш је град смештен на раскрсници путева источних и западних цивилизација, град бурне историјске прошлости у коме живи око 260 хиљада Нишлија и Нишлијки. То је и паметан град, јер је универзитетски центар са 13 факултета. У Ниш се може слетети и из њега одлетети.
Ниш има Нишку Бању, а она топлу воду. Нишка тврђава је симбол града, смештена у самом центру на обали реке Нишаве. Грађена је од стране Римљана, Византијаца и Срба, рушена и обнављана више пута.
Медијана је једно од најзначајнијих археолошких налазишта у Србији из доба касне антике.
На брду Чегар, на месту где се одвијала чувена битка из Првог српског устанка, подигнут је споменик у знак сећања на догађај, погинуле војнике и њиховог команданта Стевана Синђелића.
Ћеле кула је јединствени споменик на свету – кула од људских лобања. Након битке на Чегру 1809. године турски заповедник града је наредио да се главе погинули српских ратника одеру и да се коже испуњене памуком однесу султану у Цариград. А од лобања српских војника подигнута је кула у знак одмазде због великог броја погинулих турских војника.
Концентрациони логор из Другог светског рата представља један од малобројних нацистичких логора у Европи који и дан данас сведочи о страдању српског, ромског и јеврејског становништва током немачке окупације.
На Нишком брду Бубањ током Другог светског рата немачки војници су стрељали између десет и петнаест хиљада грађана. На стратишту је касније подигнут споменик у облику три стиснуте песнице, мушкарца, жене и детета које симболизују отпор.
У Нишу се одржавају и чувени музички и филмски фестивали, „Нишвил“ и фестивал глумачких остварења. Нишлије се хвале и својим укусним специјалитетима који увек почињу са ракијом. А онда следе предјело, чорбице…
Ниш је и град споменика: Споменик ослободиоцима Ниша, споменик Надежди Петровић, Бранку Миљковићу, Војводи Петру Бојовићу али и Шабану Бајрамовићу. Споменик писцу Стевану Сремцу и његовом пријатељу из књиге „Ивкова слава“ Калчи, налази се на почетку Калчићевог сокачета.
Ниш има и аутомат за цвеће
Провео сам неколико сунчаних новембарских дана у Нишу са проспектима Чачка и „Дезерт“ колачима, са жељом да на неки начин учиним да Ниш буде ближи Чачку.
Слободан Чворовић
______________________________________________________________________________
A Čačak?
Pa ni ulicu ili spomenik u gradu da opredeli Branku V. Radičeviću, ni da oda priznanje arhitekti Mihailu Mitroviću, ni da kulturološki aktivira Purišu Đorđevića, ni da ukloni nezgrapnu digitalnu tablu koja zaklanja jedini ugao iz kog se vide rimske terme, Šaban ima obeležje a Dobrivoje Topalović nikakvo, nemamo biciklističku stazu, šah klub je sklonjen od očiju mladih, svi gradovi obnavljaju svoje tvrđave, a mi Gradinu (zato što zalazi u Dragačevo), iako je iz VI veka – doba Justinijana, držimo u korovu, Zdravljak na Jelici nam je bruka, a tek Disova rodna kuća…
U kakvom je stanju mesto streljanja naših sugrađana koje su fašisti ubili decembra 1941. Mogla je barem replika hangara, iz kog su ih poslednji put izveli zbog učešća u Užičkoj republici, da bude napravljena.
Putovali su gradski oci skoro kao Čvorak, ali ništa provereno „ne žele“ da prenesu međ nas.
Sjajan komentar! Kratak potsetnik na ljude, mesta, dogadjaje koje je Čačak zaboravio. Bilo bi dobro da Čvorkov tekst i komentar ispod njega pročita što više gradjana.
Možda neko osmisli kako da se ožive sećanja na ljude i dogadjaje koji su ostavili trag u gradu.
Hvala za tekst, ali jedina primedba je da nije “ Kalcicevo“, vec Kazandzijsko sokace.