Čim se iznerviram, menjam sredinu

Po savetu lekara da čim se iznerviram menjam sredinu, pakujem se. Star sam i slušam doktora, a do sada sam samo svoje srce i ludu glavu slušao.

Utorak, lep sunčan dan lepo mi je i počeo,  uz čaj u pokošenom dvorištu. Pijem i onaj lek za srce, ostalo mi je samo da vidim šta ću sa glavom. Biciklom idem do dvorišta muzeja, gde je ostavljam na kratko.Treba još neke poslove  da obavim u gradu. Često se svadjam sa ljudima  tražeći ono što mi pripada….i dobijam. U  banci podižem  malo para da imam da trošim  na sebe. I to mi je savetovao lekar.

Zaključavam  bicikl, zatvaram  kofer u kome su stvari koje još mogu da obučem. Nekada velike košulje i ogromne kratke pantalone su mi odjednom postale taman. Nosim  još jedne naočare za vid,  ako ove negde zaboravim. Taksi me u poslednjem momentu vozi na stanicu i onim autobusom što ide iz Ivanjice putujem za Beograd. Autobus je  poluprazan, valjda su putnici  izašli da kupe stanove,  a ovi ostali idu da pogledaju ima li šta u Beogradu, kad prodaju maline… Penzionerskom kartom plaćam vožnju autoputem. Izlazim kod Ade i čekam autobus za Zeleni venac. Ok.

Sa teškim koferom tražim mesto na kome mogu da ga ostavim. Pokušavam u salonu venčanica, treba da nasmejem ženu i u drugom minutu ona koja veze okačenu venčanicu pristaje da mi čuva kofer sledećih nekoliko sati. Tu je i ćerka koja pegla venčanicu i koja je malo sumnjičava, ali kofer ostade. Odoh malo do Kneza. Zaustavljam onog Plavog vrapca koji vozi turiste. Ostavio me je blizu Kalemegdana sa brigom kako da otvorim i odštampam poruku na telefonu koja mi je potrebna zbog kovida. Uspevam nekako u biblioteci u Knez Mihailovoj, gde sam nekada u Rimskoj dvorani pravio promocije Kalendara, Miloš sa mukom rešava problem. Onda odem do salona venčanica i opet na autobus, sada broj 72.

Putujem skoro čitav sat i stižem u planirano vreme na aerodrom gde dobijam dokumentaciju – vizu, pasoš od Tip top agencije. Posle pasoške kontrole mirišem se onim reklamnim skupim mirisima.Radujem se novom letu sa turskom avio kompanijom. Putujem u Istanbul, tek da prenoćim i okrepim se. Valja sutra opet leteti…..

I eto, po preporuci lekara opet menjam sredinu i iz Istanbula jutarnjim letom idem dalje. Sa gospodjicama  sa taze frizurama i lakiranim noktima i na rukama i na nogama,  letim skoro pet sati.

Iako nisam baš gladan, zanovetam  stjuardesama: tražim još… Gledam neki film… pratim liniju leta i visinu. Letimo na preko 10 hiljada metara, prelećemo Alžir i slećemo u Maroko.

Sledi kovid procedura. Svi izlazimo, sem dvoje koje  poduže zadržaše, ali nam se ipak pridružuju. Čeka nas autobus i preko 30 Celzijusa  u hladu. Do hotela i sobe 505 treba nam više od pola sata.

Aerodrom u Marakešu

I nije soba, nego apartman: predsoblje, spavaća soba sa tri ležaja, dnevna soba sa televizorom,  manja kuhinja sa ringlom i friziderom. Svuda radi  klima uredjaj, a terasa gleda na pijacu cveća preko puta. Bazen bi mogao da bude baš i veći.

Slobodan Čvorović

____________________________