Prethodni članak
Čudna mi čuda
Nameštam masku na lice i ulazim u kinesku prodavnicu. Svi nose maske, a ja se prisetih da sam davno, u avionu na putu iz Hong Konga do Tokija prvi put video dvadesetak ljudi kako sede sa maskama. To mi je bilo čudno. Zaključio sam da se vraćaju sa neke operacije kojoj su bili podvrgnuti, jer je to u Japanu verovatno mnogo skupo. Kasnije su mi objasnili da oni to i zbog kijavice rade, da ne bi zarazili druge. Lepo ponašanje, a ja nenaviknut.
U Japanu u metrou i u robnim kućama postoje radnici koji vas guraju u vagone i liftove, kako bi više ljudi moglo da stane u njih.
I to mi je bilo čudno.
U Tokiju konobar kao kuvar sprema mi ručak za mojim stolom. Čudno.
Na Kubi, ulični prodavac mi na na kuvani kukuruz stavlja kečap ili voćni sirup ili krem – po želji. I to mi je bilo čudno.
U Singapuru se plaća visoka kazna za bacanje žvake na ulici. I to mi je tada bilo čudno.
U Argentini sam išao u školu plesa, da naučim da igram tango. Obuka je trajala dva sata i diploma.
I to mi je bilo čudno…
Danas, kod nas, diploma fakulteta može da se dobije za nekoliko dana studiranja, zavisno od pisara.
To mi je čudno.
Kroz čačansku bolnicu šeta se lisica, a od 1. februara dogodine počinje kineska nova godina u znaku vodenog tigra… Čudno.
Gledam šta sve ima na rafovima kineske radnje.
Imam dovoljno godina i prefarban sam svim farbama i više se ničemu ne čudim.
Samo se radujem i smešim…
Slobodan Čvorović
____________________________________________
Lisica je u direktnom astralnom kontaktu sa vevericom ispred grudnog 😉