Čvorak u činu penzionera

Skoro će pet. Tamo u mojoj bolničkoj sobi, već su svima izmerili temperaturu. Ja se sada budim na lepšem mestu, ali mi krevet nije blizu prozora, kao što je bio u sobi broj 3. Jutros, u činu penzionera dobrostojećeg i dobrodržećeg, a posle kontrole pred ogledalom, sa ključevima od kola izlazim.

Ranije sam govorio da imam samo još dve želje: da se Radomir oženi, i da imam radio u kolima. I, evo, dok nisam bio kući  T. P. i D. K. su odvezli moja kola kod majstora i ugradili mi radio.

Vozim kroz grad bez gužve, sa malo spuštenim prozorom. Ipak, danas nije dan za veselje: Veliki je petak i radio ćuti.

U centru grada mi zastaje dah i zato zaustavljam kola. Hoću da slikam cveće pored Doma kulture i da pošaljem onima što odoše negde da rade i potraže sreću tamo. Oko plehanog natpisa “ČAČAK” trčkaraju golubovi i usput mi govore da su pošli kod mene.

Preko puta Proleće još spava. Neko je jutros vredan, i on poranio i dugačkom metlom čisti, čini mi se već čiste ulice. Kružim kolima. Opazim da pred Gimnazijom nema više  četiri vrste klupa. Sklonili su ih i stavili nove. Jutro kvarim razmišljanjem od tome da li je moguće da tako razmestili klupe: stručno – da onaj ko sedi na njima leđima bude okrenut spomeniku. Da, ljudi koji odmaraju i čekaju autobus sada gledaju nizbrdo, ali  klupe su morale biti postavljene drugačije.

Kupujem jutrošnji Glas i u kolima pred crkvom ga listam.

Prelazim kolima sa jedne na drugu stranu Morave, sa jednog, pa sa drugog mosta. Bez žurbe, penzionerski. Moja baba Drinka je govorila: “Ne stavljaj brigu na srce, pusti sve niz Moravu…” 

Pred mojom kućom parkiram kola i kao penzioner kome ni Korona nije ništa mogla, penjem se na bedem da proverim i još jednom potvrdim, kako je lep ovaj moj život u Čačku. 

April u Beogradu; Dobro jutro Beograde … Ma ne, Čačak je zakon.

Skoro će sedam. Poštujem zadato. Ipak, penzioner se vraća u krevet od jutros neraspremljen.

Autor: Slobodan Čvorović

_____________________________________________________________