Decembar u Italiji

Grupa sa kojom sam krenuo u Italiju nije planirala da vidi te kućice načičkane od mora uvis, ka brdu. Pet sela pored mora nazvali su Pet zemalja, Cinque Terra.

Pogled iz voza

Pošao sam sam, vozom. Dan uoči puta stigao sam na železničku stanicu, ali su zbog praznika svi šalteri zatvoreni. Karta je mogla da se kupi online ili u trafici pored perona. Pomogla mi je ljubazna prodavačica Elena. Uz osmeh je pitam zašto je imala toliko strpljenja da mi isplanira i zapiše detalje za osam vožnji.

Da, osam vožnji vozom u jednom danu! Posle pola sata platio sam 36 eura povratnu kartu, a i Elena se osmehivala.

Sutradan rano doručkujem, ljubazni domaćin malog čistog hotela pozvao je kuvaricu da dođe ranije. Dok otvaram vrata na terasi moje sobe tražeći sunce na nebu, pitam se zašto sam baš ja svu ovu lepotu zaslužio. Za vreme doručka, sa pospanom kuvaricom razmenjujem nekoliko fraza italijanskog, davno naučenog… A onda se sećam i Lepše,   mog vodiča kroz Italiju pre pola veka, koja mi je tada našla posao u Rimu. Nosio sam kofere u hotelu „San Marko“ i maštao da jednog dana opet dodjem u Rim i naručim  espreso u ulici Via Veneto. Sećam se da sam tada odlazio na železničku stanicu uveče u pola devet, kada je stizao voz iz Beograda i mešao se sa putnicima. Tako sam lečio o usamljenost…

Kada su oni odlazili, sedao sam pred fontane na trgu Ezedra i računao koliko je još dana preostalo do povratka kući. Koliko još dana, koliko još sati, pa koliko još minuta… Jedva sam čekao da se vratim kući. Mogao sam da zamenim povratnu avionsku kartu, ali me je bilo sramota. Himna moje tuge je bila ona pesma „Oj, Meseče, zvezdo sjajna, tugo moja zavičajna, da li svetliš istim sjajem i nad mojim krajem…“

Ovog puta moj hotel je bio blizu stanice i na vreme sam krenuo iz Montekatinija,  prvo za Vijaredjo i onda neplanirano više od dva sata na stanici čekao, jer su svi vozovi stali zbog čoveka koji se bacio pod jedan od njih.

I napokon, nešto više od sata putujem ka moru…

Gledajući kroz prozor, stižem u Monterosso, najudaljenije ribarsko selo na obali Ligurijskog mora u severozapadnoj Italiji. I pre nego što je ova oblast proglašena za nacionalno blago, seljaci su u njoj obradjivali vinograde i maslinjake po okolnim, teško pristupačnim liticama.  Monterosso je najveće od svih pet sela i ima dugu  prostranu peščanu plažu, na kojoj se leti uživa u plavim ležaljkama. Stalno gledajući na sat, čekam voz za Vernazzu gde slikam golubove koji su osetili nešto u mojoj torbi. U malim  restoranima turisti jedu i piju. Kafa je tri eura … što je bliža moru – sve je  skuplja.

Opet vozom prolazim pored najmanjeg sela Kornilja, čiji stanovnici sede na stepenicama i piju najčešće belo korniljansko vino kojim se ponose.

Posle samo nekoliko minuta stižemo u sledeće selo, Manarole. Do njega se može i pešice, ali brže mi je vozom, kada sam već kupio kartu.

U svakom selu govori se drugačiji dijalekt italijanskog  jezika. Istu reč mogu da izgovore na čak pet različitih načina! Stanovnici sela mogu lako da razlikuju koji čovek iz kog sela potiče. Staza ljubavi povezuje poslednje i pretposlednje selo: Manarolu i Riomađore.

Stižem  u Riomađore. Najnaseljenije selo sa oko 1.700 stanovnika.Turističkim liftom penjem se ka vrhu gledajući more, a zatim se uskim uličicama vraćam ka stanici.

Nacionalni park Cinque Terra planira da ovih godina uvede ograničene posete – samo određeni broj turista moći će da obiđe ovo mesto, a rezervacije će se vršiti mesecima, pa čak i godinama ranije.

Po redu vožnje koji mi je Elena napravila, moram da idem opet vozom u La Speciju. U okićenom ambijentu najzad nalazim cipele za sebe!

Opet me voz čeka i vozi do Pize i žurim da se slikam pored tornja, dok još nije pao – i mrak i toranj.

Još jedno utrčavanje u voz…Na stanici policija rasteruje maskirane bučne navijače.

Stižem u Lucu, pa sledećim vozom za Montecatini.

Treba  što pre ovde doći i pronaći mediteranski, ribarski i seoski duh, a ja se vraćam kući jer Čačak me čeka.

________________________________________________