Дечје новине – гигант југословенског издаваштва (фото, видео)

Данас је незамисливо да из литерарне секције једине основне школе градића у југозападној Србији настане издавачки гигант милионских тиража и заступљености на свим континентима. Незамисливо је и да фирма која је током 1970-их и 1980-их година била у класи највећих европских и светских продукција за децу и омладину, у само неколико година нестане, као да је никада није ни било. Али догодило се. И једно и друго.

У библиотеци „Владислав Петковић Дис” у Чачку отворена је изложба „Дечје новине – гигант југословенског издаваштва” у сарадњи са Музејом рудничко-таковског краја из Горњег Милановца. Посвећена је једном од највећих југословенских издавача листова, часописа, књига и стрипова за децу и одрасле, и представља путовање кроз младост једне генерације. Аутори изложбе су Тања Гачић, Ана Цицовић и Ана Ранковић из овог музеја.

Све је почело је крајем 1956. године, када је група наставника и ученика „брусничке“ школе у импровизованој редакцији (тачније, учионици) пожелела да афирмише дечје стваралаштво тако што ће издати школски лист. Наредне године, 12. јануара, у тиражу од хиљаду примерака излази први број листа „Дечја политика“ који одмах бива забрањен због реакције три деценије старије београдске „Политике за децу“. Зато је за други број одабрано име Дeчје новине – име које је ушло историју, навели су аутори поставке.

Настале радом деце која су под будним али благонаклоним оком имала велику слободу у креирању и илустровању, Дечје новине већ 1960. учествују на београдском Сајму књига. Редакција је претрпана дечјим радовима и писмима из свих република тадашње Југославије, стижу похвале и подршка реномираних новинара и књижевника, а временом, ширењем читалачке публике, новине достижу тираж од 100.000 примерака по броју! Званично и самостално, Новинско предузеће Дечје новине, установљено је 17. јула 1965. године „одлуком Радничког савета Новинског предузећа „Чачански глас“.

А онда,1966. година и потписивање ексклузивног уговора са компанијом Волта Дизнија… На почетку ове дивне сарадње која ће трајати наредне три деценије, „Дечје новине” најпре издају часопис Мики, потом Микијев алманах и Дизниленд, а касније и читаву индустрију производа са Дизнијевим ликовима: школске свеске, ташне, мајице, омоте, разгледнице, постере, пресликаче… чиме постају највећи (и најомиљенији) дистрибутер школског прибора на овим просторима, наводе аутори изложбе.

Како додају, касније, 6. септембра 1968, ширењем пословања на издавачку делатност, назив фирме се мења у Новинско-издавачко предузеће „Дечје новине” а воде га они који су ризиковали сигуран посао верујући у племениту идеју, Срећко Јовановић као главни и одговорни уредник куће и Александар Лазаревић као генерални директор.

Када је, 1974. године, у фирму дошао генијални Раде Ранчић, уобличио је њен заштитни знак који је говорио све: дечак у искораку напред. Ранчић је својом креативношћу, знањем и бескомпромисном одговорношћу према савршено спроведеној замисли, поставио стандарде за опремање и издавање књига у нашој средини.

Неуморним радом, ентузијазмом, отвореношћу према технолошким и свим другим достигнућима модерне светске привреде, у „Дечјим новинама” је створена атмосфера да су највише награде на сајмовима књига у Београду, Нишу, Будви, али и на оним међународним, у Њу Делхију, Москви, Луанди…. као и око 15.000 разних повеља, награда, диплома и других признања, нпр. Орден рада са златним венцем, Орден братства и јединства са сребрним венцем, али и Вукова и Змајева награда за изузетне доприносе култури – сасвим нормална, готово свакодневна ствар, наводе аутори поставке.

Осамдесетих година 20. века јасно је да су ИП „Дечје новине“ један од највећих југословенских издавача књига и стрипова, а Горњи Милановац један од најпознатијих градова у земљи, и изван ње. А шта су све то „Дечје новине” стварале и издавале? Шта смо већ, заједно са милионима бивших Југословена и других грађана света, заборавили, а чега се још увек сећамо?

Поред поменутих Дизнијевих издања и школског листа по коме су добиле име, крајем 1960-их „Дечје новине” почињу да издају књиге, најпре дечју литературу и приручнике за школе, да би (преко Крмчије Светог Саве, Историје српске графике, Историје српске културе…) стигли и до нобеловаца – Сингера, Маркеса, Чеслава Милоша… и стотина других наслова европске и светске књижевности, и тиража већих од милион примерака годишње, пише у тексту поводом изложбе.

Кроз сарадњу са италијанском фирмом „Раптј“ са којом су наступиле на Међународном сајму књига у Франкфурту 1972, „Дечје новине” освајају публику пласирањем албума са самолепивим сличацама. Поред незаобилазних играча фудбалских првенстава (почевши од Минхена „72), албуме са тада актуелним јунацима поп-културе пратио је читав производни асортиман тако да је свако дете у земљи имало бар блокчић, беџ или оловку са веселим ликовима Дизнијеве галерије, Саре Кеј, Хајди, Тарзана, Бамбија, Снупија, Таличног Тома,  Попаја, Сандокана, Штрумфова, Сноркијеваца…

Након листа „Насмејане Дечје новине“, издавале су и дечије часописе Тик-так и Зека, незаборавни Џубокс који је био енциклопедија музичке сцене епохе, светски познате Културе Истока, Момент (за визуелне медије), Венац (за књижевност и културу), ту је и енигматско-забавна Еурека, Црни појас о борилачким вештинама, стрип едиције Никад робом, Модести Блејз…

Посетиоци изложбе сазнају да је тираж едиције Никад робом, започете 1963. године, која је у почетку нудила стриповане приче из средњовековне историје, вртоглаво порастао (до 150 и 200 хиљада примерака) када су Мирко и Славко, јунаци легендарног Десимира Жижовића Буина,са једне половине странице „Дечјих новина“ прешли и преузели примат нудећи нове епизоде сваке седмице. „Прича се” да су Мирко и Славко постали толико популарни да издавач није могао да нађе довољно цртача како би задовољио захтеве публике! У прилог томе сведочи чињеница да је то једини стрип на простору некадашње СФРЈ по коме је снимљен дугометражни играни филм и то, пре више од 40 година: 1973. у режији Бранимира Торија Јанковића, у продукцији Дечјих новина, а главне улоге су делили Владимир Раденковић (Мирко) и Драган Радоњић (Славко)…

Дечје новине су прве у Југославији користиле компјутере у издавачкој делатности. Прве су се бавиле куповином и продајом ауторских права и лиценци. Прве су и тада једине, издавале лист на Брајевом писму. Прве су у свету издавале часопис за децу на ромском језику. Њихова издања су данас понос сваке библиотеке и колекционара који држе до себе, напомињу аутори у тексту поводом поставке.

У простору Галерије Библиотеке изложено је више од стотину издања „Дечјих новина”, укључујући добро познате наслове из стрип-едиције Никад робом, часопис за млађе основце Тик-так, лиценцирана издања Дизнијевих стрипова, књиге и друге публикације које су обележиле одрастања генерација које су стасавале шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Поред издања изложбу чини и избор из документарног и архивског материјала, попут цртежа ликова стрип јунака или брендираних старих ђачких торби.

Изложбу је отворио Драган Миловановић Џиле, некадашњи главни уредник школске редакције „Дечјих новина” који је у емотивном говору поделио са присутном децом и одраслима сећања на време када је Горњи Милановац захваљујући „Дечјим новинама” био у свету познат град из Југославије.

Аутори поставке кажу – Ми Вам не можемо рећи зашто више не постоје. Сувише је тужно анализирати све разлоге који су довели до свима познатог епилога. Знамо само да, када су деца, велика и мала, стварала фирму, биле су то Дечје новине.