Frizerske makaze zamenila volanom

Lakše mi je da vozim kamion nego auto. Kamion ima visinu, pregledniji je. U početku sam imala strah, pitala sam se da li ću ja to moći. Kasnije je vožnja kamiona prešla u rutinu – priča ova Čačanka

Kada joj je prvi suprug pre dvadeset godina predložio da polaže za kamion i da zajedno idu na ture po Evropi, Živka Radovanović (44) iz Čačka se nasmejala rekavši „Ja da vozim kamion? Svašta!“. Godinu dana kasnije, ova neustrašiva žena ostavla je fen i četku za kosu u frizerskom salonu u kom je radila i sela za volan teretnjaka. Od tada je kamiondžija.

Priča za „Novu“ kako je taj posao lep i da ga ne bi menjala ni za šta na svetu.

– Poslodavac nije imao predrasude kada me je zaposlio, shvatio je da sam mnogo bolji vozač od nekih muškaraca. Šalu na stranu, lakše mi je da vozim kamion nego auto. Kamion ima visinu, pregledniji je, barem je takvo moje viđenje. U početku sam imala strah, pitala sam se da li ću ja to moći. Kasnije, s godinama, vožnja kamiona je prešla u rutinu – ističe naša sagovornica

NAJTEŽA SU DUGA ODSUSTVA

Živka ima tri sina i ćerku i priznaje nam da joj je najdraže što je njena porodica ponosna na nju.

– Deca su ponosna, odmalena su isticali moj rad, oduševljeni su. A kad ih neko pita šta im radi mama, oni kažu: „Ona je kamiondžija“, a ljudi ne mogu da veruju. Deca su više provela sa mnom u kamionu nego kod kuće, pogotovo ćerka. Išla sa mnom i do Crne Gore kad je bila mlađa, često je išla sa mnom na ture.

Priseća se da je kada je počela da se bavi ovim poslom često bila odustna od kuće i da se dešavalo da i po 10 do 15 dana ne vidi decu.

– To mi je najteže padalo, ali ne vredi, mora da se radi. Obišla sam celu Evropu uzduž i popreko. U kamionu jedem, spavam, umivam se, to mi je i spavaća soba i dnevni boravak i kuhinja. Tako je, kako je. Sada je malo drugačije jer najmlađi sin ima dve godine, pa sam posao prilagodila njemu. Vozim u jednoj fabrici od sedam do četiri, svako veče dođem svojoj kući, spavam u svom krevetu. Nedeljom sam slobodna, pa svi budemo zajedno.

KAKO ĆEŠ TI MALA U KAMION

Iako je za volanom i obavlja, neki bi rekli, muški posao, Živka stiže sve da radi – ona je i majka i domaćica.

– Naravno da stižem sve kao druge žene. Spremam ručak, raspremam kuću, perem veš. Stignem i da popijem kafu sa komšinicama, volim i da obučem haljinu, obujem štikle, lakiram nokte… Dakle, kući sam žena, na poslu sam radnik – ponosno ističe. Kada je pre dvadeset godina položila da može da vozi kamion, suprug i ona su, sa svojim vlastitim kamionima, radili kao vozači za firmu koja se bavila konfekcijom.

– U početku je muž vozio dok sam se ja upoznavala sa putom, sa carinom i ostalim obavezama koje jedan vozač kamiona ima, a posle sam vozila sama. Mama se stalno brinula, govorila je „Kako ćeš ti tako mala sesti u toliki kamion?“. Posle se navikla – prepričava Živka.

Najteže joj je padalo, kako kaže, kada propusti neki bitan događaj vezan za decu.

– Recimo, nijedno dete nisam ispratila prvi dan u školu. Nažalost, potrefilo se da sam na turi i da ne dođem kući deset dana. Onda bake preuzimaju brigu oko škole, dok se ne vratim s puta. Živka svakodnevno preveze preko 100 tona kamena koji se ugradi u trasu auto-puta Preljina-Požega, a posao joj je sada, posle dvadeset godina za volanom, rutina.

– Dešavalo se i da pukne guma, pa da se cerada zaledi kada je napolju minus, pa muke sa istovarom i utovarom robe, isto tako i kada su velike vrućine. Suočila sam se sa bojnim izazovima, ali volim svoj posao – zaključuje Živka.