Gde idete za doček

Skoro će decembar… Nekome je hladno, neko računa koliko još dana ima do dočeka, koliko još rata kredita, koliko još do…

 Ja sam već kupio poklone, samo još da ih sve zapakujem. Sve ih je manje,  jer mi se čini da se onima kojima sam ih ranije slao nisu svideli. Ipak, da izbegnem prazničnu groznicu, neke sam kupio i sad polako pakujem..

Najviše njih sam namenio sebi.

Pa tek pokloni za moj februarski rodjendan! Neću da ga pakujem, samo ću da ga rezervišem preko avio kompanije.

U decembru će, kažu, biti povišica penzije i znam da ću od tih para da kupim sebi cipele. Biće to crne mokasine, kožne, sa đonom, odavno ih tražim. Nekada smo putovali vozom u pola devet, preko Zagreba i Ljubljane do Trsta. Stizali smo u rano jutro, a  onda bi se dali u trk sa jednog na drugi kraj grada. Povratak je bio vozom uveče istog dana, u osam i pet. Ja  sam uvek ostajao da prespavam.  Sećam se prvog tosta sa sirom  koji se onako vruć razvlačio i one  kafe na dnu one male šoljice.

Jednog  proleća sam tamo kupio i matursko odelo i svilenu kravatu… Pa dobro, bilo je to proleće  pre pedeset godina…U maju će verovatno biti organizovana proslava pola veka moje gimnazijske čačanske mature.

Neću da idem.  Samo mi još treba da saznam šta piše u njihovim zdravstvenim kartonima! Niko me nije pitao kako sam, treba li mi šta, ko me ljuti a ko raduje, pa neću da idem.

Otići ću samo do Morave…

Slobodan Čvorović