Gračanica u mom srcu

Oko podne kupujem autobusku kartu do Gračanice i napuštam Prištinu. Gračanica je naselja koje se nalazi 8 kilometara jugoistočno od Prištine, na putu za Gnjilane.

Od 1999. godine je sedište srpske enklave koja broji preko 12.000 stanovnika. Tu se nalazi jedan od najpoznatijih srpskih srednjovekovnih manastira, Gračanica, zadužbina svetog kralja Milutina.

Brzo stižem…

Prepoznajem reklamne srpske poruke na prodavnicama, ali vidim i veliku turističku mapu Gračanice.

Prljava i izgužvana, ko zna kada je poslednji put prebrisana prašina sa nje. Slušam na ulici Srbe koji pričaju…

Ulazim u dvorište manastira, gde me pozdravlja mlada monahinja i kaže mi da se mati iz Dragačeva, sa kojom sam prošli put razgovarao, upokojila. Kupujem sveće, odlazim u crkvu. Susrećem se i razgovaram sa nekadašnjim radnikom čačanskog Remonta. U crkvi sam, sedim i ćutim i bez odobrenja ipak fotografišem i freske i Srpski narodni kalendar.

Freske u Gračanici oslikali su grčki majstori iz Soluna, čuveni Mihailo i Evtihije, koji su živopisanje završili 1321. godine, uradivši geneološku lozu dinastije Nemanjića sa 16 portreta.

Na ulazu u crkvu nalaze se portreti ktitora, kralja Milutina i njegove žene Simonide.

Kralj Milutin, iako je važio za jednog od najvećih i najsposobnijih državnika srednjevekovne Srbije, nije važio za dobrog čoveka. Neki istoričari tvrde da se to čak  vidi i na portretima ovog našeg slavnog kralja, gde  njegove oči opusuju kao “krive i male… imaju nečeg lukavog i požudnog.”

Svojim bezobzirnim ponašanjem prema ženama, Milutin je često čudio i domaći i strani svet. Ženio se, protivno svim pravilima crkve, četiri puta. Njegova prva žena bila je kćerka teslanskog despota. Nakon što mu je rodila sina Konstanitina, Milutin ju je vratio ocu bez ikakvog objašnjenja.

Druga žena je bila svastika njegovog brata Dragutina i kćerka ugarskog kralja.

Treći brak je sklopio sa kćerkom bugarskog kralja, koja mu je rodila budućeg naslednika Stefana Dečanskog, koji će u istoriji ostati poznat po svojoj tragičnoj sudbini kralja koga je rođeni otac oslepeo, a sin ubio.

Četvrti brak kralja Milutina je najčudniji.

Kada je kralj Milutin oterao i treću ženu, vizantijski car mu je ponudio svoju kćer, Simonidu, koja je imala samo 5 godina. Nju su silom i na veliko protivljenje i sa grčke i sa srpske strane udali za moćnog vladara, koji je bio već starac. Posle 18 godina koje je provela u Srbiji, Simonida je pokušala da pobegne i oslobodi se braka koji nije želela.

Iskoristila je majčinu smrt da se vrati u Carigrad i tu je izjavila da ne želi da se vraća natrag u Srbiju. Međutim, kada je to saznao,  Milutin je zapretio njenom ocu, koji ju je silom vratio natrag. I pored očeve naredbe da se vrati svome mužu, Simonida je uspela da na putu za Srbiju pobegne u jedan manastir i tu se zamonaši, u nadi da će je monaški čin spasiti zle sudbine.

Pronašao ju je njen brat, razderao joj je monaški veo i vratio je natrag Milutinu. Izgleda da je ova mlada devojka prirasla za srce ovom kralju preke naravi, pa je on naredio da se u manastiru Gračanica napravi freska mlade kraljice.

I pored njenog žestokog protivljenja da ostane u braku sa Milutinom, iznenađuje velika briga mlade Simonide kada se kralj razboleo. U nekim izvorima se navodi da se nije odvajala od njegove postelje. Kada je, dve godine posle smrti, kralj Milutin, i pored bahatog života koji je vodio, kanonizovan, Simonida je iz Carigrada poslala prelepo kandilo da ukrasi njegov grob.

Simonida je zbog  nesrećne udaje ceo život ostala nerotkinja i  zauvek omrzla muški rod, a jedini muškarac koga je do smrti volela bio je njen otac, koji ju je prodao za mir.Njene, na zidu oštećene oči, inspirisale su pesnika Milana Rakića da napiše jednu od najlepših pesama novije srpske književnosti.

Iskopaše ti oči, lepa sliko!

Večeri jedne, na kamenoj ploči,

Znajući da ga tad ne vidi niko,

Arbanas ti je nožem izbo oči!

…

Ali dirnuti rukom nije smeo

Ni otmeno ti lice, niti usta,

Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo

Pod kojim leži kosa tvoja gusta.

Opet ćutim…

U maloj prodavnici kupujem manastirsko brašno u pet kesa po kilogram,  da kao znak pažnje poklonim meni dragima. U obližnjoj pekari pričam sa Srbima, slušam tugu i očaj.

Čekam autobus za Gnjilane. Sam, natovaren tugom….

Slobodan Čvorović

________________________________________________________________________