Gradske priče: Kako je rastao broj automobila u Čačku

Током епохе социјализма велику симболичну вредност имало је поседовање аутомобила. Аутомобил је био машина која је означила слободу од стега простора и времена, а ново превозно средство означавало је модерност, снажан раскид са традиционалним животом и истовремено повећање приватности појединца.

Као и у целој земљи и у Чачку је све до почетка шездесетих број аутомобила био минималан. Општина Чачак је 1958. године имала укупно 829 регистрованих моторних возила (камиона, аутобуса, трактора, аутомобила, мотоцикла) и 790 возача са дозволом. Већ 1959. у Чачку је било 1.272 возила и 1.190 возача, а у октобру 1960. године 1.514 моторних возила и 2.250 возача. Само за девет месеци 1960. године регистровано је 368 нових возила. Током 1961. године у општини Чачак набављено је преко 600 моторних возила (камиона, аутобуса, путничких аутомобила, трактора и мотоцикла). Нагло повећање обима саобраћаја условило је дуплирање саобраћајних несрећа у односу на 1960. годину. У највећем броју случајева (85%) кривци за несреће били су возачи (најчешће пијани).

Број путничких аутомобила нагло је почео да расте тек од средине шездесетих. Чачак је 1961. године имао 132 аутомобила, а 1965 – 265. Брзи раст забележен је од 1966. године, када је сваког дана регистрован по један нови путнички аутомобил, углавном „фића“, тако да је за наредних 30 месеци око 500 Чачана купило путнички аутомобил. За 27 година (1961–1987) у општини Чачак број аутомобила повећан је више од 122 пута.

Број особа које су поседовале возачку дозволу имао је бржи раст од регистрованих путничких возила – 1969. години у општини Чачак било је 8.276 возача, у 1970 – 9.599, од чега су 880 биле жене. Нова организација живота почивала је на потреби регулисања саобраћаја који се одвијао све већом брзином. Чачанска милиција је у лето 1970. године добила први радар, купљен у Швајцарској, па је почела и контрола брзине на путу. Били су то почеци стварања нове аутомобилске цивилизације, за коју данас мислимо да је одувек постојала.

(Милош Тимотијевић, МОДЕРНИЗАЦИЈА БАЛКАНСКОГ ГРАДА (1944-1989), Чачак, 2012)