I ja sam izgubio u Kataru

Kao marketinški radnik, od turske avio kompanije dobio sam poklon. Prvi put bio je to let za Bali, posle toga maketa aviona,  a onda karte za Emirate: Katar – Abu Dabi – Dubai – Oman.

Nije mi muka u avionu, ali uvek dobijam tri sedišta, pa mogu i da prilegnem. U Istambulu dobijam i smeštaj u hotelu, do nastavka leta, ili večeru na brodu koji kruži Bosforom.

Spavanje u avionu

Ovog puta sam se spremao za Arapske Emirate, prvo Katar i nekoliko dana u Dohi. Vrućina baš, 45 Celzijusa. Doručkovao sam  ranije, pa onda otišao malo na bazen na krovu hotela, pa se vratio da još malo doručkujem. Baš beše vruće…

Doha je veliki čist grad, bez  nasilja i pljački. Za razgledanje mogu da se koriste autobuske i metro linije. Odlučio sam se za taksi, čije se usluge naplaćuju po satu,  pa  taksista čeka koliko hoćete i gde mu kažete.

Doha je osnovana 1820. godine, a glavni grad je postala 1971. godine, kada je Katar stekao nezavisnost. Doha je izabrana za arapsku prestonicu kulture 2010. godine. Muzej islamske umetnosti u ovom gradu otvoren je 2008. godine.

Sadašnja zgrada Nacionalnog muzeja otvorena je za javnost 28. marta 2019. godine, zamenjujući prethodnu zgradu koja je otvorena 1975. godine. Zgradu je dizajnirao arhitekta koji je inspirisan pustinjskim ružama kristala, koji se može naći u Kataru.

Doha je danas sedište svetski poznate televizijske stanice Al Džazira.

Zaustavljam se i na velikoj, pustoj peščanoj plaži i ulazim u pretoplu vodu samo slikanja radi. Kupači dolaze tek predveče. Vozim se izmedju oblakodera, različitih među sobom,  pa mi sve to liči na kocke koje su razbacali moji unuci. Život na ulicama počinje kada padne mrak.

Uvek sam gladan i  uvek nalazim neki restoran u kome je  gužva, gledam šta gosti jedu pa i ja to onda tražim.

U jednoj berbernici,  skoro u ponoć, momci se smeju dok čekaju da im se naprave one  ćube od kose na glavi. Puštaju me preko reda. Posedim malo sa njima, popričamo nasmejemo se i ja odlazim.

Velika  samoposluga mi privlači pažnju. Šetam medju rafovima i razgledam, ali me stalno prati prodavačica. Imam osećaj da gleda da li ću nešto da ukradem… No, kasnije  sam saznao da je to samo njihov znak ljubaznosti. Kupujem neke  sitnice i odlazim u hotel. A onda bezuspešno tražim svoj mobilni telefon…  Da li sam ga izgubio? Idem na sva mesta u kojima sam bio pre povratka u hotel. Nema ga. U berbernici se i dalje  šišaju i smeju, ali nema telefona.

Svraćam u samoposlugu, a momak za kasom  maše i poziva me da dodjem, vadeći izgubljeni telefon iz fioke.

Kako je malo potrebno za sreću.

Slobodan Čvorović

_______________________________________________________