“Imam distrofiju, ali sebe smatram zdravom osobom”

„Uprkos tome što mi je distrofija mišića ustanovljena kada sam se rodila, sebe smatram zdravom i srećnom osobom“, tako svoju ispovest za naš portal počinje Dragana Maksimović iz Čačka koja sada ima nepune 42 godine i više ne može da hoda bez električnih kolica.

Ona nam je ispričala sa kakvim se teškoćama suočavala još od malih nogu, ali je snagom volje i velike želje uspela sve to da izbriše iz sebe.

Detinjstvo je provela sa roditeljima i bratom u selu Mrčajevci, ali je pre četrnaest godina rešila da se osamostali, iznajmila je stan u gradu pored Morave.

“Kad sam pošla u Osnovnu školu, tada sam hodala, ali otežano. Najteže mi je padalo zadirkivanje dece jer sam bila ‘drugačija’, odnosno nisam mogla da radim fizičko zbog mog zdravstvenog problema”, kaže za Nova.rs Dragana.

U srednjoj školi situacija je bila slična dok se deca nisu navikla na nju i stekla je, navodi, divne prijatelje sa kojima se i dan danas druži. Radila je na lokalnoj radio stanici kao tonac i voditelj, a muzika se čula i prilikom naše posete u njenom domu.

“Taj period smatram jednim od od najlepših u svom životu, naravno ne računajući rođenje mog sina Bogdana, koga sam rodila u 24. godini, što je moja najveća sreća, kao i preseljenje u Čačak. Imala sam divne kolege, disali smo kao jedno, a najlepši trenuci su bili oni između smena, kada smo sedeli i razgovarali kako o planovima za radijski program, tako i o običnim, svakodnevnim stvarima”, rekla nam je ona.

Pre 14 godina je, ponavlja, donela odluku da se preseli u Čačak i počne samostalno da živi sa svojim sinom, a pre toga se i razvela i rešila da “okrene list”. Kako ističe, bio je to veliki korak za nju.

“Na život sam počela da gledam drugačije, odnosno, stavila sam sebe u prvi plan gde je do tada bila moja distrofija. Pametni ljudi bi rekli ‘ako mračiš, mračno je – ako sijaš, sjajno je’ i ja sam odlučila da sijam i da mi bude sjajno i radosno. Naravno, bude i oblačnih dana ali trudim se da što pre rasteram oblake.

Preseljenje je za mene bilo ogroman iskorak. Sama sa malim dečakom u velikom gradu, bio je to veliki izazov. Mlada žena sa invaliditetom, mlada mama, u iznajmljenom stanu. Čačak je tada za mene bio veliki grad ali i ja sam rasla”, priča nam Dragana.

Kroz aktivno učešće u radu Udruženja distrofičara, kasnije i Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom upoznala je mnoge divne ljudi iz cele Srbije, čula njihove priče i različite sudbine, a u nekima našla prijatelje za ceo život.

“Upoznala sam osobu koja me je naučila da na život gledam kroz ljubav, ne samo partnersku. Načila sam da volim stvari, biljke, događaje, da uživam u prirodi. Zahvalna sam svim ljudima koji su uticali na moj život, pozitivno ili negativno, iz svake situacije dobijala sam više iskustva, postajala otpornija i jača”, rekla nam je Maksimović.

Sada, kada analizira prošlost, dolazi do zaključka da joj se njen život mnogo dopada, a naročito osećaji koje nosi u duši i srcu. Bogdanu, koji je srednjoškolac stalno govori i savetuje ga da je, pre svega vazno da bude zdrav, zatim obrazovan, da sebe voli i poštuje, ali i druge ljude koji to zaslužuju.

“Učim ga da na život gleda sa ljubavlju, a takođe, želim da pošaljem poruku svim ljudima, naročito osobama sa invaliditetom da ulažu u sebe, školovanje i sve što bi im predstavljalo pokretač u životu”, kaže Dragana.

Prisetila se i dana kada se doselila u Čačak, jer njen sin je nikada nije gledao kao “drugačiju”. Prilikom odlaska u grad, na piće sa njim, u Biblioteku… Seća se da je jednom prilikom pitao – mama zašto te svi gledaju, a ona mu je odgovorila, pa to je zato što sam dobra riba, kroz smeh nam priča naša sagovornica. Interesantan je i detalj kada je pre nekoliko godina otišla kod psihologa zbog emotivnih problema, a doktorka je zapitala o njenoj primarnoj bolesti kada se ona iznenadila. Došla sam zbog drugih stvari kod vas, odgovorila je ona, a lekarka je prvo začuđeno pogledala, da bi potom obe prasnule u smeh do suza.

Do momenta kada je u Srbiji uvedeno vanredno stanje, Dragana je mogla da hoda, ali u tom periodu je boravila samo u kući i nakon dva meseca, uslovno rečeno, vraćanja života u normalu, to više ne može, ali duhom ne posustaje, niti će, kako naglašava, to sebi dozvoliti. Govoreći o položaju osoba sa invaliditetom, ona kaže da su praktično nevidljive.

“Bilo je malih pomaka u smislu pomoći od nadležnih, ali to, otprilike, znači, korak napred, natrag dva. Činjenica je da su stvari krenule nizbrdo kada je u pitanju naša populacija. Mi smo važni državi pred izbore i sete nas se 3. decembra kada se obeležava Međunarodni dan osoba sa invaliditetom”, ocenila je ona.

Na naše pitanje kako provodi slobodno vreme, osim što je uposlena u Centru, kaže da mnogo razgovara sa svojim sinom, obožava svoju mačku Lenku, sluša radio – nedavno je kupila jedan raritet koji ima i gramofon, sa prijateljima, a televiziju više ne gleda. Muka joj joj je od crne hronike koja je u fokusu svih medija, ali odgleda poneki film i seriju koja je zainteresuje.

Voli da kuva i često Bogdana iznenadi nekom novom ukusnom poslasticom. “Preleti” samo naslove u štampi kako bi bila informisana i to je to. U Centru za osobe sa invaliditetom sa svojim kolegama sprovodi razne radionice, poput pravljenja nakita, dekupaža i drugih brojnih aktivnosti.

“Tu je naravno i psihološka podrška. Može biti individualna, ali i samostalna. Međutim, svi se veoma dobro poznajemo, nema tajni među nama i kada neko ima problem zajednički ga rešavamo”, istakla je Maksimović.

Sa sinom Bogdanom često, kada je lepo vreme, izlazi u grad. Međutim, kako navodi, postoji samo jedan lokal u koji kolicima može da uđe bez tuđe pomoći.

“To je velika teškoća za sve one koji koriste invalidska kolica i smatram da bi lokalna samouprava trebalo mnogo više pažnje tome da posveti”, smatra Dragana.

Ova “majka i žena hrabrost” je mnogo i putovala. Osim zemalja bivše Jugoslavije, posetila je Francusku, Italiju gde su uslovi za osobe sa invaliditetom, kaže, fenomenalni, zatim Grčku…Volela bi, nastavlja svoju priču, da ode u Istambul, a najviše bi joj odgovaralo da živi pored mora.

“Naravno, budući da živim kao podstanar imam želju i da rešim stambeno pitanje. Sa novcem nekako izlazim na kraj, ali sve zavisi od meseca do meseca. Imam naknadu – tuđu negu i pomoć, a bude nešto novca i u Centru. Pomažu mi i roditelji, ali sada se retko viđamo zbog loše epidemiološke situacije. Ali, sve u svemu, ja sam zadoboljna i srećna žena”, zaključila je priču za naš portal Dragana.

Njen sin Bogdan kaže da je njegova mama uz njega u svakoj situaciji. Ona je, po njegovim rečima, najbolja osoba na svetu.

“Uopšte se ne ponaša kao da je bolesna, uostalom sami ste čuli ste da sebe smatra zdravom. Uglavnom razume moje probleme osim kada nekada ‘preteram’ u nekoj situaciji. Moje tinejdžerske prohteve poštuje, a kada imam neki problem tu je da me sasluša, posavetuje sa mnogo ljubavi i uvek ga rešimo na najbolji mogući način”, rekao nam je ovaj mladić koji je najveća Dragnina sreća.

Inače u Čačku, prema dostupnim podacima, svaka 10-a osoba ima neku vrstu invaliditeta, dok je na nivou Srbije njih čak 730.000 hiljada.

Ljubica Sokić, NovaS