Jedan zlatast septembarski dan

Далека година 1962, златаст септембарски дан. Један од онаквих у каквима је – након часова у Гимназији – купање код Палилулца и на Цветњаку представљало одличну респираторну и телесну вежбу, и, приде, нудило такву угодну инсолацијску порцију каква се поткрај календарског лета само пожелети може. Пливаш у воденом плаветнилу, које је као на Далеком западу, а вестерн призор је, наравно, у синемаскопу.

Пршти вода и глȃси се као да је у тодао техници, заправо као да долази са филмског платна. Лáчо је што нема ни Команчā ни Апачā ни Сијуксā, као ни некаквих распекмежених јулских и августовских купача. Усавршаваш  пливачке стилове… играш у води с пајтосима јýрке (Дуле Галама, Гȁшко Бобић, Боро Пáртовац, а са нама је погдекад и плавокоси Палилулац, иначе већ готов момак, Лепи Томица), звецне шљунак под ногама када си заронио, јер извијеш се као видра и онда се у измицању одразиш, док у ушима ти бỳбњū и у грудној пречаги дỳмбàрā… Потом, потврђујеш се као издржљив  ронилац тако што речни крак код окомите шљунковите обале Палилулац, широк неких десетак метара, прерониш попреко, тамо и овамо, у цугу, не помаљајући се из воде… дакле, на дах га двапута прегњуриш… онда се тамо, на левој обали, трбушàнској, покупи или омлати и понеки орах…  

Тог дана сам прескочио и Мораву и плаветнило Дивљег запада,  фантастично је испало. У свом првом и најнепосреднијем суседству – ту, одмах преко тарабе, у Ђорђевића авлији – видео сам необичну свадбу, потпуно непретенциозну и демпфовану, притом апсолутно грађанску. Више свадбицу.

Стигав из школе, бацио сам књиге као и обично, излетео на улицу. Изашао сам из дворишта с намером да свадбено весеље посматрам с плочника, кроз летве. Но, ипак, није морало да се нарочито кúри и звúри. Беше раскриљена Ђорђевића капија, а и још се не бејаше окупило мноштво пролазника. Свадбено весеље су младенци и свекрва димензионирали и избаждарили као ненаметљиво и скромно („у ужем кругу“). Али, та се породична светковина показала и као довољно јавна. Заправо, као да је прављена за пенкало или оливети писаћу машину Тонина Гвере, то јест за Фелинија и његову живописну камеру. Како да знам да ли то сада само измишљам када кажем да су се младенци и сведоци нетом били из општине довезли фијакером? Или су приспели, можебити, каквим прпоравим, уврх главе, тегетли фијатом милећенто?

Онда, морао бих да нагађам је ли фијакериста био Милутин Никитовић, звани Куплер, или је кочију возио Миодраг Неговановић, звани Мико Аламуња? Можда Бéлчо из Палилуле? Можда шијоврати Кокан из Циганмале? Можда онај сувоњави Коска, приспео опет одонуд, однекле, са западне или југозападне градске стране, палилулске или прћиловичке? Но, оставићемо се тога. Ужижићемо причицу на делове слике који су у сећање утиснути као најживљи и најекспресивнији. 

Видим плавокосу невесту где начас истрчи из куће – да нешто узме са стола застртог белим везеним столњаком и прекривеног ђаконијама, а на ком је асталу коралнорумени стаклени бокал међу плавичастим содаџијским сифонима седео баш као што вином и јестивима заобљен и отежао кнез столује међу својим оданим ритерима гвоздених мишица и мркога погледа. Онда се млада Београђанка уз она три басамка брзо успне, узлети у предсобље. Устрчи хитро, као јаре. Младомирова млȃда је прилично млáда –  само двадесетједна година. Ах, те бајне, вадушасте и шишкасте, кратке женске фризуре с почетка шездесетих. Мислим да је – тазе „регистрована“ – млада београдска глумица имала на себи једноставну загаситу хаљину, уз тело. Ко зна, можда la robe беше и поширока, светла, прилично  устручена, а доле на глок.

Признајем, у овој новелети сам за ту невестину одежду чиста незналица и далтониста: нисам, ето, упамтио ни крој ни фарбу. На ногама, шик ципелице од мекога бокса, ваљда у некој од пастелних боја – сумњам да су у то време девојке носиле обућу у пудер колорима. (Ако не другачије, до најмодерније италијанске гардеробе могла је дражесна удавача доћи и младожењином заслугом. Његова прва рођака, Јелена Јовановић, иначе сестра од ујака, живела је у Трсту. На ђувегијин миг послала би невести „перушке“ по жељи, и све по нумери. Та Јелена је код нас, клинаца и шафцигера из суседства – док се не беше, дабоме из љубавних разлога, преселила у Италију, у тршћанску Зону А – важила за праву красотицу. Звали смо је Лепа Јелена. Имала је свиленкасту светлу косу и фине црте лица: кћерка Влајка Јовановића, званог Мастиљара, и супруге му Ковине, аколи ме сећање не вара.) 

Мија Алексић беспатиха изводи шоу. Бесплатна представа. Ачи се и шегачи, али ипак с мером. Није сасвим риголето. Ако на моменте брбуска и преврће очима, ради то више као комичар, мање као бекрија. На десном лакту, дигнутом у висину рамена, носи  –   повремено га приспуштајући на бок или на колено, и ником га не уступајући ни за божију мајку – оплетени балон од пет литара, да би из њега свакичасно накретао.

Чврсто га држи за рукохват од прућа. Милосав Мија Алексић – дечкић који је са стрељања крагујевачких ђака успео да утекне – најупечатљивија је слика и прилика са те свадбице. У балону је, наравно, бановинско црвено вино из оближњег села Бањице, добијено из зрна каменичарке, колико слатког исто толико и каштрог, у ствари најбољег пргавог грожђа на свету. Приде, малко бакарасте динке. Цеђено винце из кључа који је кљŷчен баш од Ђорђевића гроздова, узбраних тамо у Бановини, у ономе подјеличком виногорју што се простирало тик понад манастира Стјеник, на оном осунчаном и ушушканом платоу.

У ствари са лозе је коју је Милица Јовановић, удата Ђорђевић, мужу Јанаћку донела 1921. године у мираз. (Био сам на берби, у тој лози, године 1952, као претшколац. На шпедитеру се подуже путовало и певала се песма Ружо моја, младост сам ти дала… а онда и романса Небо је тако ведро, трава је тако мека… Дизгине је држао Лазар Лазо Тешић, велики женскарош и мангуп, тада у напону снаге.)    

Милена и Пуриша на снимању филма

Заједно са русокосом невестом кратко подшишане косе, милога и нежнога лика – у чије украсе сам, као тадашњи петнаестогодишњак, итекако умео да убројим и љупке смејалице – у авлију повремено изађе и свекрва јој Милица. Она има уздигнуту и завраћену косу, канирану и испробадану валовитим укосницама. Била лепа жена, и у тим својим касним педесетим. Да је на глави имала и онај дискретан нец предратне госпође, не бих баш могао да се закунем, али ставио бих петохиљадрку да јесте. Милица је према младој београдској одиви мајчински настројена, љуби је и грли. Целива је у образ и грло, нешто јој шапуће у ушну шкољку.

Чујемо, младожења унутра – час у предсобљу, час у дневној соби – грлато ћаска са најближом родбином и са младом женом из Београда која је кума, и чија је вода за пливање – како натукњаваху неки из младожењине уже родбине – такође свет филма. Онда се и он – Младомир, тада тридесетосмогодишњи филмаџија – на махове појављује у дворишту, смеје се и нешто се, као фол, гестикулацијом правда окупљеним Циганмалцима који се, попут гомиле Федерикових карактера из јадранског града Риминија и филма Дангубе, беху начетили дуж ограде, оне доуличне (само што је нису свалили). Увиђавност је налагала да нико непозван не „униђе“ кроз широм отворену капију. Сасвим је нормално да у то доба године мало-мало па са дворишних јабука опадне понеки црвљив плод и расцопа се о калдрму. 

Музика? Да, музика. Чик да се сада сетим. Хроми тамнопути ћеманиста Михаило Вујичић, звани Бáџо? Можда баш он, ко ће га знати. (Никада са Младомиром о томе нисам причао.) Павле Циганин? Можда Страјин, звани Страјо? (Циганин и он) И, ваљда, неки од свирача који растеже „армунику“? (Да сам тада знао да може доћи дан у којем ћу за Чачанске новине правити овакав запис, потрудио бих се да запамтим боље.)

Милену Дравић смо већ у то време, мање-више, као филмску глумицу већ знали. Мелодраму Врата остају отворена, Франтишека Чапа, бејасмо у кину Праг гледали са апетитом. Колико русокосо и љупко девојче, Милену – у сторији која беше затамњена поратном трауматиком на ратом ојађеним југословенским просторима, али уједно и прожета несумњивим модернитетом који се јавио на окрајку педесетих – толико исто смо знатижељно морали погледати и развијотку Радомира Рада Верговића, младог натуршчика родом из Титовог Ужица, потоњег академског ликовног уметника који ће словити за значајног српског сликара и вајара, илустратора и дизајнера. (Пошто је свет уистину мали, а нарочито западна Србија, са сестром шармантног протагонисте дотичног Чаповог филма замало да се, тамо негде поткрај шездесетих, ожени један мој добар друг, Милош Л., звани Мишко. Оливера јој име.). 

Нефер би било изоставити икојег, иоле виђенијег, оновременог чачанског Циганмалца из поименичне таксативе тог давнашњег  свадбеног гледалишта, наслоњеног на Ђорђевића ограду. Али знамо, је л` да, како је толики ступањ увиђавности ипак немогућ. Ничије памћење није неначето, ничије сећање након педесет и кусур година не може остати недирнуто заборавом. Јован Савовић, звани Јово Трáјко, изнајпре беше забио нос између две летве, али се брзо кориговао јер не би иначе кроз букову јапију видео ништа. Дабоме да су се ту нашли Штȁпци, Фóринци, Рóвчани, Вуковићи, Чекеревци, Лúћовци… сви које Мóфо Трифуновић и Милун Радосављевић још не беху са улице одвели у фабрику ЦЕР и тамо их упослили…     

Матора девојка Надежда Шипетић, звана Нада Шипетска, која је посвуда ишла у папучама или некаквим траљама, имала је, наравно,  своје коментаре. Овога пута не беху суклепасти, позлобни и палацави, нити пак морализаторски и квазипедагошки, него, напротив, били су пуни наклоности, обојени бејаху, чак, и осећањем извесне личне укључености у такво једно славље. Седокосој Елизабети Тодоровић, званој Бета Јорганџијка, сасвим је приличило да каже: „Младенци моји, морате се, већ од сутра, једно око другога много заузимати. Иначе друкчије се не дáдē.“ Лепосава Аврамовић, звана Лепа Аџовка, казала је кроз плави дим сарајевске Мораве: „Евē, Јанаћкóвац се жени… етē ти га, оће младо, ко и његов ћаћа Јанаћко… Чачак му мало, оће пиле из Београда…“ Et cetera.

Видим Миленин младалачки осмејак, и оне смејалице. Успиње се –  плови, накратко, кроз посенчени зрак испод стрехе – светао профил Дравићеве. Пење се уз она три степеника. Замамна русокоса актриса – након што је, више стидљиво и снебивљиво, неголи самоуверено и самозадовољно, била озарила авлију и све оне кибицере на доуличном авлијскоме рубу – замиче у предсобље.

Овамо у авлији, кумашин Мија Алексић, свима познат као Рафаило Раф Максић (хумористички лик из популарне емисије Радио Београда Весело вече), са све оним балоном на лакту, већ добрано отпијеним, поцупкује у ритму кóлцета и кружи око астала за којим седе неколике званице из ближе Младомирове родбине. Поднапити комичар, али и карактерни глумац, прстима леве руке типка по басовима замишљене хармонике.       

Иначе, бракови  се склапају, а онда трају, или не трају. Поједини трајишу попут издржљивих и куражних каравана. Некада поворка – сачињена од људи, те јахаћих и товарних животиња – превали немале раздаљине, ма колико биле рбатне и џомбаве, кȃлне или прашњаве. Гдекада баш пустињске. А понекад се, опет, иксипсилон брачних ликова – спакованих у то и то, и такво и такво, заветно двоје – брзо и пребрзо деморалише. Од каравана одбегне.

Погдекад се, већ након омање пешчане олује, или пак каквог траљаво изведеног разбојничког препада, очас посла сагуби тачно бројно стање камила, мŷла и мазги – то јест свих тих мање испољаваних  супружничких карактера и ликова, заправо свих оних затајних и мање показиваних ћуди што су се код двоје венчањем здружених   кадикад дале находити – као што се, у пометњи, и у безобзирце кидавелу, остане и без списка драгоцених товара.       

Дакле, видели смо, с почетка ове кратке новеле похађао сам и  гимназију, а не само пливао и хитро играо јурке у реци Западној Морави. Пошто никада нисам купио ниједну од својих диплома, ево, наводим овде и нешто провербијално, на латинском: Nomen est omen. На пример, ето, Милена Дравић. Милена – исто што и мила, милена. 

Братислав Јевтовић      

__________________________________________________________________