Prethodni članak
Koliko je sati
Godinama već premeštam iz fioke u fioku, na policu, u kutiju sat koji odavno ne pokazuje tačno vreme.
I kada raspremam fioke i ormare, kao moj deda Petar, sve čuvam za neke dane. Čuvam košulje odavno tesne, čuvam i sandale koje gledam na fotografijama i koje me sećaju na mesta na kojima sam ih nosio…
I sve mi je žao da ih bacim. Možda će nekome trebati.
Neću da mislim da će neko posle mene sve to staviti u kese, pa u smeće baciti.
Opet sam se jutros pogledom sapleo na sat. Teško da mogu da se setim kada sam ga i gde kupio. Znam da sam ga nosio i da sam promenio kaiš. Pomislio sam da idem kod sajdžije da mu promeni bateriju, pre nego što ga sklonim ili bacim.
Ako može – može, ako ne može – šta ću.
Odlazim kod sajdžije kod pijaca, u malu radnju u koju mogu da stanu samo on i jedna, eventualno dve mušterije. Tu sam dolazio da ispravim iskrivljene naočare, a sada sam došao da ga pitam za sat.
Taj Iv Sen Loranov sat, koji na pozadini ima utisnut serijski broj, lako je otvorio, a onda mi rekao da on ne radi na baterije nego da se navija! Kaže, svakog dana. Pomislih kako nemam preča posla nego da svaki dan navijam sat.
A onda kažem sebi izlazeći iz radnje: Pa dobro.
Od 16. februara neka ga navija neko kome se on svidi. Stavio sam sat na ruku i sav važan podigao malo rukav, da ga svi vide. Čvrsto sam odlučio da ću svaki dan oko podne da ga navijem.
I sve tako do mog sedamdesetog rodjendana. Posle više neću, šta me briga koliko je kome i gde, sati.
Ja više nigde ne žurim, mogu da ustanem i da legnem kada hoću.
Slobodan Čvorović
____________________________________________________
