Kopaonik nekad i sad

Zima 70-ih. U rano jutro, pre 6 sati stižemo iz svih ulica do Sokolane. Na leđima skije, unosimo ih  u autobus i onda tražimo slobodno mesto, pa dremamo. Drema se do Ušća, prolazeći kroz Dolinu jorgovana pored spomenika Srpskom ratniku, podignutom na litici 1930. godine.

A onda u Ušću – pogača, ako si zaboravio da poneseš sendvič od kuće. Pored Jošaničke banje prolazimo često snegom zavejanim putem. Autobus staje kod Sunčanih vrhova i prvi istrčava Pižon (Milovanović) i odlazi da kupi ski karte, sa popustom za članove ski kluba „Borac“. Mi uzimamo skije, nameštamo  kape, stavljamo rukavice, a Pižon deli karte. Onda odlazi svako na svoju žičaru, na tanjir, na Gobelju, na Karaman, na Pančić, na Duboku.

Gore – dole, gore – dole, nekad se neko sa nekim opet sretne, neko sedi u nekom od onih kafića na stazi, ali oko podne valja se odmoriti u „Rtnju“.  Stari  studentski dom, a mladost se sunča, smeju se i dobacuju jedni drugima – prepoznaju se…

Tu u „Rtnju“ je veliki kamin, u čiji je žar najlakše i najlepše ubaciti sendviče u foliji. Kao što to biva u životu, kad je nešto lepo, brzo se i završi. Oko 16:00 sati staju žičare,  a svi polako sa svih strana opet ubacujemo skije u prtljažnik autobusa. Onda sledi priča:  gde je ko pao, gde je ko koga sreo, dok san ne  savlada umorne čačanske skijaše.

Posle subote dodje nedelja. Tim danom se tamo, u zgradi „Partizana“, kod Rajka i Toma može rezervisati i opet naći karta do Kopaonika, pa da se svrati kod Beske i Ljilje, tamo preko puta tadašnjeg hotela „Karavan“. Ljilja i Beska u odmaralištu Elektrodistribucije iz Raške.

Evo,  posle skoro 50 godina od prvog skijanja ponovo idem uz Kopaonik. Dugo nisam dolazio. Nikli su novi luksuzni hoteli koje obilazim, u kojima kroz  razgovor  pitam za cene.

Noćenje sa doručkom 220 evra

Kažu, noćenje sa doručkom po osobi je  oko 220 eura. Pitam da li traže potvrdu od lekara, od psihijatra, kad sam spreman da platim tako skupo prenoćište. Odgovaraju mi da je sve puno i da nema slobodnog  mesta ni u jednom od tri luksuzna hotela. Gledam ljude koji nemilice troše pare i čudim se odakle im.

Šoljica sa tacnom, kašičiom i kafom košta 275 dinara.

Sneg počinje polako da se topi i žao mi je što vidim da koje-kuda izvire brlog i djubre. Vidim i neke pevačice i neke neidintifikovane poslovne ljude.

Sebi dozvoljavam kupanje u bazenu luksuznog hotela. Mudro su smislili, može se uzeti karta samo za 2h. Pauze su po pola sata izmedju da bi se navodno očistilo. Ne, to rade da bi se isterali gosti i da bi se sprečilo da se neko ko bi došao ujutru brčkao u toplom bazenu do predveče. Cena prepodnevnih 2h je 3.000 dinara, a popodnevnih 5.000 dinara. 

U toku je gradnja i završetak velikog hotela gde je kvadratni metar koštao 9.300 eura. No, zbog poskupljenja gvožđa obustavljena je prodaja apartmana.

Konobari su iz okolnih sela,  ali i iz Makedonije. Neki priučeni raznosači pića, daleko od škola ugostiteljstva, daleko od bilo kakvog turističkog iskustva.

Slobodan Čvorović

______________________________________________________