Prethodni članak
Kućica za knjige
Пре више од десетак година у руском парку први пут сам видео кућицу за књиге. Московски Соколник је велики зелени парк где слободно можете свирати клавир, возити се моторним возићем као ја, или на миру, на некој клупи, читати књигу узету из ормарића постављених на неколико места у том зеленилу.
Пре неколико година у новинама сам видео причу да су и у Београду у парку поставили књиге, али да су их везали ланцима да их неко случајно не украде, не знам да ли ланце или књиге.
И у Чачку постоји поред пешачког моста једна лeпа бела кућица за књиге у којој сам обично недељом остављао примерке календара, али и неке књиге из лектире моје деце која сада неће бити за читање мојим унуцима.
Сваки пут се обрадујем када видим да нема много књига, а ни оних мојих, значи неко је узео да их чита.Овог пута сам стао у неверици: неко је развалио врата, Бог те пита што ли су му требала. Остављам понете књиге, не крстим се, али мало бесан прелазим преко Мораве и купујем новине.
На дечјем игралишту видим дечака који уместо да се игра испод трамболине, у хладу на телефону игра игрице.
Опет сам другујем на Морави, нико ми више и не треба; понекада сам и сам себи довољан. Чак и вишак.
У даљини видим како промиче моја комшиница. Недеља је, па није у амбуланти или болници. Тамо се најсигурније осећа, слуша од чега је ко болестан и тражи симптоме код себе. Данас је недеља, па шета.
Кроз моравски плићак уз Мораву се пробија млади кајакаш. Оде док сам сркао донету кафу.
Сликао сам га у повратку и опет је брзо веслао. Младост пуста.
Слободан Чворовић
_____________________________________________________________
TOPLO UZ MORAVU …HVALA SLOBODANE.
Prelepa priča….Vi bi ste trebali sve da batalite i posvetite se ozbiljnom Svaka Vasa objava mi bas prija