Memorijalni turnir u tabliću

Dejan Radičević, veliki entuzijasta i vatreni ljubitelj tablića, unuk Dmitra Stevanovića, poznatog dragačevskog ugostitelja, organizovao memorijalni turnir kartaški u znak sećanja na dedu.  

Dejan Radičević iz Čačka organizovao je nedavno memorijalni turnir u kartanju, u porodičnoj kafani “Izlet”, u živopisnom dragačevskom selu Kaona. Turnir je posvetio svom dedi Dmitru Stevanoviću, poznatom dragačevskom ugostitelju, koji je rođen 16. avgusta 1933, a preminuo 20. decembra 2015. godine.

Dmitar Stevanović, mnogima poznat po nadimku Mujo, bio je, po rečima njegovog unuka Dejana, veliki entuzijasta, koji se rado uključivao u sve akcije koje su donosile dobrobit selu. Istina, nije završio “visoke škole”, ali je bio izuzetno sposoban, mudar, pouzdan i iznad svega posvećen porodici i ugostiteljskom poslu. Voleo je rodno Dragačevo svim srcem! Borio se nesebično za napredak svoga sela. Bio je pun poleta, vredan i istrajan, jednostavno rečeno neumorni pregalac velikog srca, i to do poslednjeg daha. Nikada nije odustajao od dobrih ideja i po tome ga Dragačevci pamte.

– Moj deda je bio veliki radnik. Imao je sopstvenu viziju razvitka dragačevskog kraja i radovao se svakom iskoraku ka boljem. Nije propuštao ni jednu akciju u selu. Po svojoj ljubaznosti i dobrom ugostiteljskom radu postao je prepoznatljiv u Dragačevu. Svi su ga cenili, jer je bio vredan, vedar i pun optimizma. Voleo je da radi, ali i da se zabavi u slobodnom vremenu. Često je znao da odigra koju partiju karata sa prijateljima. Najviše je uživao u “tabliću”. To i jeste razlog zbog čega sam se odlučio da u znak sećanja na svog dedu organizujem baš takvu vrstu takmičenja. Želim da ovaj turnir postane tradicionalan, jer moj deda to zaista i zaslužuje – kaže za  Dejan Radičević.

Dejan objašnjava da je njegov deda Dmitar godinama radio u ugostiteljskom preduzeću “Dragačevo”, gde je i pronikao u sve tajne ugostiteljskog posla. Stekavši dragoceno iskustvo, odlučio je da se samostalno bavi ugostiteljstvom. Bilo je to veoma smelo, jer se u to vreme retko ko odlučivao da iz sigurnog posla ode u privatnike. U rodnom selu je, sa suprugom Slavom, otvorio kafanu “Izlet” 1977. godine. Kafana je bila na dobrom glasu, jer je Dmitar bio izuzetno gostoljubiv, po čemu su, inače, Dragačevci i prepoznatljivi.

GOSPODIN SA LEPTIR MAŠNOM I DOBRIM MANIRIMA

Kako svedoče Dmitrove komšije, u “Izletu” ili, kako su meštani Kaone voleli da kažu, “kod Muja”, sve je dobro funkcionisalo i bilo osmišljeno do poslednjeg detalja, precizno i otmeno… Umeo je Dmitar dobro da dočeka i isprati svakog gosta. Ugostio je u svojoj kafani brojne poznate ličnosti iz različitih sfera života. Bio je dobar organizator i pravi gospodin – ljubazan, odmeren, dobrih manira i uvek obučen sa ukusom, uz neizbežnu kravatu ili leptir mašnu. Imao je nepresušnu energiju, koju je nesebično koristio za opšte dobro. Politički aktivan i dosledan svojim opredeljenjima, imao je svoj stav. Voleo je da “ukrsti” argumente sa drugima. Svoje mišljenje je branio sa žarom, ali uvek dostojanstveno.

Godinama je bio predsednik Saveta MZ Kaona (tri mandata), opštinski odbornik, sponzor i prijatelj fudbalskog kluba i pokretač brojnih akcija u selu. Dobitnik je najvećeg priznanja Opštine Lučani – zlatne plakete “10. jun”, koja mu je dodeljena 2014. godine za izuzetan doprinos u radu lokalne samouprave. Dobitnik je i drugih brojnih priznanja, među kojima izdvajamo “Srebrni znak” Crvenog krsta Srbije 1994. i “Povelju zahvalnosti” Opštinske organizacije Crvenog krsta 2001. godine, za zapažene rezultate na polju humanitarnog rada. Takođe, na predlog Turističkog saveza Opštine, dodeljeno mu je prestižno priznanje “Politike Ekspres” 1986. godine, za kvalitet usluga i hrane, ljubaznost osoblja, primerenu čistoću i opšti izgled ugostiteljskog objekta.

NESEBIČNO ZA PREPOROD SRBIJE

Dmitar je imao veliko srce, sa istančanim osećajem za opšte dobro. Kada je poklonio deset miliona dinara za privredni preporod Srbije, okarakterisao je svoj gest kao “moralni dug otadžbini”, ali je ujedno naglasio da je to istovremeno i obaveza prema njegovoj deci i generacijama koje dolaze.

Naviknut da se bori, Dmitar nije posustajao ni u danima bolesti. Dok je ležao u bolnici u Beogradu, slušao je savete lekara i nadao se poboljšanju. Govorio je da će prvog dana kada se oporavi otići u Kaonu – da se prošeta u lepom odelu do centra sela i popriča sa dragim prijateljima. Kako kaže njegov unuk Dejan, deda Dmitar je bio pun života i ljubavi. Po tome će ga pamtiti svi oni koji su ga poznavali.

Vesna Stepanović

Izvor: Čačanski glas

______________________________________________________________________