Mesec nad Srbijom

Kasno sam se jutros probudio, posle pet.  Veterinar i ja sami u sobi sa pet kreveta. Ona dvojica i dragačevski drvoseča, otišli su za Beograd sanitetom.

U šolju stavljam vrećicu čaja i iz česme sipam vruću vodu. Iz kesice meda, davno maznute u nekom hotelu, istiskujem ušećerene parčiće koji se odmah tope.  Ponovo širom otvaram prozor: kišno je i prohladno, maslačci  se šćućorili.

U krevet se vraćam  sa šoljom čaja, i taman da je spustim na natkasnu, spazim da mi je Boris doneo i ostavio ono što mu uvek tražim kad ga vidim.

Dok ga slušam, osećam nešto mi se sliva niz obraze, i onda kod brkova pravi mali zaokret, pa pada na moju novu  neboplavnu bolničku pidžamu. Računam temperaturu: 36,1. Slede još neka merenja, pogasiće svetla, ostajem da čekam doktore i doručak.

Dežurna doktorka je stigla, ali rezultati još nisu. Tražim od nje da mi odmah napiše otpusnu listu, kako  je posle ne bih  jurio ako budem za kući . 
Za doručak dobijam veliku šolju čaja, tri parčeta taze hleba i odličan pekmez od šipurka. Dobro sam.  Primičem krevet  skroz do otvorenog prozora. Ležim i sunčanam se…kako zažmurim, istog momenta  premotam u glavi scenu neke plaže sa  Atlantskog ili Tihog okeana.

Pada mi i neki bazen na pamet….neki besan hotel. Okrećem se se u bolničkom krevetu kao roštiljska  kobasica. Zavrćem rukave neboplave bolničke pidžame da osunčam ruke boje šljive, pomodrele od infuzije. Nameštam jastuk …zažmurim i mislim se … da li sad da uskočim u bazen.

Autor: Slobodan Čvorović, privremeni gost Infektivnog odeljenja čačanske Opšte bolnice

_________________________________________________________________