Prethodni članak
Može i ovako
Док тамо, пред општинском зградом, трубачи дочекују тек приспеле младенце, поред Дома културе- несвакидашњи призор: У дечјим колицима седе двојке, братић и сестрица, поред њих иде трогодишња девојчица, њихова сестра, која нежно милује брата по глави.
– Ето,кренули смо мало у шетњу – каже насмејани отац, док му предлажемо да фотографијом овековечимо сусрет.
Субота је око подне. Време још лепо, али се , тамо, од Овчара и Каблара, већ навлачи повесмо облака. Ето, док се , на све стране расправља о угроженом наталитету, све мањем броју житеља и у нашем граду, док млади људи тешко долазе до радног места, пре него што заснују породицу, видимо да може и овако. Не чекајући на давно обећану помоћ- ни града ни државе…
Текст и фото: Р.П.
___________________________________________________________________
konačno jedan lep, kulturan, obečavajući i ohrabrujući snimak…..bez politike, političara, laži, starleta…..pozdrav ocu i deci….i čudo, na ovakve slike i priče nema komentara…..laku noć kulturo i poštovanje
Nama komentara nije ljudima zanimljivo ako je normalno. Nema krvi, mrtvih, pljuvanja, vredjanja, pucnjave, vulgarnosti na to se ljudi kod nas primaju. Ove novine su zlo koje zaradjuju na tudjoj nesreci. Sto veca nesreca veci tiraz.
Na ovako lepu sliku jedan komentar, a za lubenicara do sada 18, treba da se stidimo svi, bitnije sta je rekao ili uradio jedan teletabis nego slika coveka sa troje dece.
Bolje nismo ni zasluzili…
Svaka čast.Ko prati glupe statistike pomislio bi da se u Srbiji samo umire.Radja se itekako.
Predivni ljudi,lepo za videti
Malo,al’baš ono malo. Nedovoljno. Šteta. Jbg….
Divna slika. Otac izveo decu u setnju, da ne zivimo u Srbiji ovo bi bio uobicajen prizor. Mi smo nekada mnogo vremena provodili u setnjama sa roditeljima, druzili se sa decom u parku, isored zgrade se igrali… Sada gledam, bolje receno cujem kako dete mojih komsija tutnji iznad moje glave, citav dan zatvoren pored mladih i zdravih roditelja. Oni ga pustaju da trci po ceo dan, nije ni cudo sto su ljudi u komsiluku vec na kraj zivaca. Zidovi se tresu jer decija energija treba da se prazni u parku, igraonicama, na vazduhu a ne u zatvorenom stanu. I zato je ova slika tako posebna.
Bravo za Ozon! („Bravo“ za tatu i decu se podrazumeva, a za mamu posebno…)
Три пута браво: за секу, за тату и за аутора текста и слике!