Na motoru od Čačka do Tokija

AKO je neko sumnjao da put od Čačka do Tokija može da se pređe na motoru, grdno se prevario! U šezdesetoj godini, Čačanin Zoran Kovačević ovih „tričavih“ 26.000 kilometara prešao je sam. Borio se sa kazahstanskim i ruskim pustinjama, mongolskim planinama, prelazio reke i doline, „šibao“ kroz paklene vrućine i kiše koje ne staju, smrzavao se u sibirskoj tajgi, spavao u nomadskim jurtama, vreći, ili ribarskoj mreži… A kroz svih 10 zemalja prošao je sa srpskim pasošem i, posle tačno 90 dana, konačno je svojim mobilnim telefonom napravio fotografiju izlaska sunca na Dalekom istoku.

Decenije je Kovačević proživeo u Americi, godine proveo u havajskom Honoluluu, gde je držao servis „jaguara“, „rols-rojseva“, „mercedesa“, restaurirao i pravio nove četvorotočkaše. Ovaj gotovo umetnik svog auto-mehaničarskog zanata, vozio je motore čitav život. Kroz Srbiju, Evropu i Ameriku. Poslednje tri godine, uglavnom sa prebivalištem u Šumadiji. Ali, odlazak na Istok oduvek mu je bio san. Konačno, minulog leta, rešio je da ostvari veliku želju i upusti se u nesvakidašnju avanturu.

– Sunce mi je bilo jedini dži-pi-es – priča ovaj avanturista. – Fotografisao sam svake večeri zalazak preko ramena i stalno išao suprotno, prema istoku. Najteže momente usamljenosti, fizičke iscrpljenosti, ponekad i straha koji nisam želeo da priznam, pregurao sam ogromnom upornošću i uz gostoprimstvo na koje sam svuda nailazio. Osim u samom „obećanom“ Japanu. To je zemlja hladnoće, otuđenosti i samoće. Znam sigurno, da je to zemlja u koju se nikad neću vratiti.

A ruta je bila – Bugarska, Turska, Gruzija, Azerbejdžan, Kazahstan, Kirgistan, Mongolija, Rusija, Japan i mali izlet u Koreju. Nikada nije vozio noću, pa je u nekim mestima samo prespavao, a negde ostajao po nekoliko dana.

– Prvih 1.000 kilometara prešao sam bez pauze, gonjen žudnjom da što pre stignem u Istanbul – kaže Kovačević. – U Gruziji sam sa ljudima koje sam upoznao, takođe bajkerima, a koji su me prihvatili kao rođenog brata, proveo nekoliko fantastičnih dana. Odatle, prešao u Azerbejdžan, da bih stigao do Kaspijskog mora, pa trajektom u Kazahstan.

Kroz Kazahstan je Zoran provozao najteža tri dana, samo kroz pesak sitan poput pudera. U tim satima na oko 40 stepeni, kroz nepreglednu pustinju i bez putokaza, bio je pred najvećim izazovima.

– Pomišljao sam i da odustanem – priča Zoran. – Retko sam sretao čoveka. A kada bih naišao na prodavnicu, punio bih rezervoar i pio vode do granice izdržljivosti. Nekada i po osam litara dnevno. I nastavljao kroz nedođiju. Obišao sam ceo Kazahstan, i to je jedina zemlja na mom putu u kojoj sam morao da izvadim vizu. Sve ostalo prošao sam samo sa srpskim pasošem. Američki nisam nijednom izvadio!

A u Kirgistanu druga priča. Kako Zoran kaže, tamo se najeo kajsija i višanja u avgustu, uživao u pejzažima ove planinske zemlje, poljima kukuruza i brdima, prelepim planinskim vencima. I osećao se baš kao kod kuće.

– Ponovo sam ušao u Kazahstan, pa odatle u Rusiju – priseća se Zoran. – Dočekala me pravoslavna bliskost i prihvatali su me oberučke. Oni stariji, moje generacije, na pomen Jugoslavije i Tita, širili su osmeh.

Dalje, preko Altajskih planina – smešila se Mongolija, zemlja živopisnih pejzaža, zelenih polja, ljupkih malih mesta ušuškanih među četinarima.

– Na graničnom prelazu iz Rusije u Mongoliju, posle provere pasoša, carinik me pitao šta je sa Draganom Džajićem Džajom! – priča Zoran. – Bio sam u šoku da je naš fudbalski as još u sećanjima braće Rusa, a još više kada me je usred te nedođije pozvao drugi, stariji carinik i pitao da li se sećam Radmile Karaklajić!

A zatim je ponovo usledila teška deonica kroz stenovite predele Mongolije, brda i pustoš.

– Okrepljivao sam se u nomadskim jurtama i spoznao da ni nomadi nisu kao nekad. Tehnologija je stigla svuda i odnela romantiku, postavila solarne panele na čuvene šatore od kože, a stočare opremila džipovima i mobilnim telefonima – priča Zoran.

– Do Japana sam odabrao južnu rutu iz Mongolije, uz samu Gobi pustinju i vozio kroz nju oko 2.500 kilometara. Ušao sam ponovo u Rusiju, pa kroz planinski pojas samog istoka zemlje, gde me je uhvatio sneg, u prvoj polovini septembra. Stotine kilometara „žuljao“ sam sedište mokar i smrznut i konačno posle šest dana stigao u Vladivostok. A odatle, pravac Japan.

Posle 1.800 litara potrošenog goriva, oko 6.000 evra ostavljenih širom istočne Evrope i Azije, stigao je u Japan i na suši u Tokio. Ovom zemljom „krstario“ je još 13 dana, a zatim, spakovao motor i avionom se vratio kući. A sada, čim „odmori“ mašinu, kaže, sprema se za – Južnu Ameriku!

PREDRASUDE

– Na ovom putovanju odbacio sam mnogo predrasuda – kaže bajker. – Prvo, Istanbul je prelep, čist i uređen grad. U Rusiji nigde nisam mogao da pojedem vruću pirošku, iako je isto što i kroasan u Francuskoj. A najviše sam se razočarao u Japanu. Osim Tokija, Hirošime i većih japanskih gradova, ostala manja mesta po obodu jednako su neuredna kao i periferija Srbije. A od topline i ljubaznosti na koje sam već navikao, tamo nisam zatekao ništa. Nijedan naklon glavom, za 13 dana, od „samuraja“ nisam doživeo. Kroz Japan sam auto-putem prešao svega 230 kilometara, jer je u Zemlji izlazećeg sunca sve skupo „do pomračenja“. Najjeftiniji smeštaj bio je 50 dolara, pa sam uglavnom spavao u svojoj mreži u parku.

SA „SAMURAJIMA“ U KOREJU 

Kada sam stigao u Vladivostok, naišao sam na grupu ruskih bajkera „Ruski samuraji“, koji su me oberučke prihvatili i pozvali da sa njima odem na veliku svečanost u Koreju – priča Kovačević. – Proveo sam sa njima četiri neverovatna dana u Koreji, gde sam bio prihvaćen kao počasni gost iz Srbije, sa izrazitim gostoprimstvom.

Bojana CARANOVIĆ, Novosti