Prethodni članak
Na Stradunu nekad i sad
Avion umotan u oblake koji nose kišu, spušta mene i moj kofer sa suvenirima i iznošenim košuljama na dubrovački aerodrom. Bez ikakve granične kontrole prolazim, kupujući samo autobusku kartu od 9 evra do Starog grada.
Gundulićev trg noću
Od strane Ploča stižem na Stradun. Sve je isto, samo je Orlando u kamenu, vitez sa ispruženim mačem, okovan skelama. Iznad stupa vijorila se dubrovačka zastava. Glasnici su kraj njega objavljivali naredbe i važne vesti. Tu su se i izvršavale kazne.
Danas, za vreme Dubrovačkih ljetnih igara, iznad Orlandova stupa podignuta je zastava na kojoj piše „Libertas“ – sloboda. Video sam ga prvi put kada sam na eskurziji, kao đak Osnovne škole „Filip Filipović“, u jesen 1968. bio ovde. Čuvam crnobelu fotografiju na kojoj Ljilja Đorđević, Vesna Vidaković i ja hranimo golubove.
Kiše nema i po uglačanim i vekovima izgaženim ulicama, vukući kofer koji tandrče, idem na spavanje.
Gundulićev trg
A čekam jutro među zidinama, uokviren svojim godinama – decenijama, ma više i od pola veka. Na Gundulićevom trgu jutros neki novi trgovci voća, povrća i suvenira tu ispod prozora nekadašnjeg hotela „Dubravka“. Sada je to hotel „Pucić palace“, gde najjeftinija soba za dvoje, sa doručkom košta 380 eura. Kada se tezge sklope, šmrkovi vode sve operu, na kratko taj prostor bude trg, a onda okolni kafići i restorani iznesu stolice i stolove.
U Kneževom dvoru opet koncert. Sećam se kada je Radomir zaspao na stepeništu dok je pre više od 30 godina svirao Stefan Milenković. Mi smo tada spavali u hotelu „Dubravka“, nas su tada budili ulični prodavci, a noću smeh i vriska su nam pomagali da zaspimo.
Stradunom ne šetaju više Beograđani, tu sam ih sretao. Tu sam video i Terezu, Đela Jusića, i slušao Ibricu koji je svirao nama i svom psu na stepeništu.
Uvek bar na kratko uđem u Srpsku pravoslavnu crkvu Sv. Blagovještenja je izgrađena u Starom gradu, na ruševinama starih dvora dubrovačkih vladara pored koje se nalazi Muzej ikona i centar Srpske pravoslavne crkvene opštine dubrovačke.
U septembra 2013., crkva u staroj gradskoj jezgri bila je prekrivena grafitima koji izražavaju mržnju prema Srbima i negodovanje zbog uvođenja ćirilice u Vukovaru.
U maloj ulici od Straduna opet sam u prodajnoj galeriji Romane Milutin. Romana je 1959. godine, bila mis Jugoslavije i tada na Tašmajdanu dobila crno beli televizor. Pričala mi je o Momi Kaporu, a sada me pitala da li je Čačak dostojno obeležio smrt Puriše Đorđevića.
Kažem joj da moj stariji unuk na mapi obeležava gde mu deda putuje po svetu, a ovaj mlađi kaže da mu donosim slike na poklon. Tako će i Romanina slika iz Dubrovnika, čim se urami, stići mojim unucima.
Hotel DUBRAVKA nekada i moja terasa
Na Stradunu je poslastičarnica sa sladoledom, veliki su redovi pred njom. Ja preko reda, smejem se i uvek me prepoznaju i uvek mi poklanjaju veliki sladoled sa čokoladom.
Dubrovnik ima cene veće nego bilo gde u svetu, a hvale se da je ove godine turistička predsezona jedna od najboljih. Na plažama još nema puno sveta, ni kupača. To nije razlog da ne zaplivam, iako je more samo u početku malo hladno.
Doručak u Gradskoj kavani
Nekada se sedelo u Gradskoj kavani, a sada se tu može i doručkovati. Imao sam lep razlog da to sebi priuštim.
Povratak kući najlakši mi je preko Trebinja, ali iako ako je u Dubrovniku zaposleno skoro 4.000 radnika iz Trebinja, nije organizovan nikakav autobuski prevoz.
Ipak nalazim momka koji radi u prodavnici i sa nekim radnicima, praćen kišom, stižem u Trebinje.
Slobodan Čvorović
____________________________________________________
Divan tekst, voljeni i bliski Dubrovnik zauvek