Negde u Šumadiji

„Oj rakijo ja te volim jako, a ti mene rako u jarak polako“ – reči su pesme koju svaki ljubitelj rakije zna kao „Oče naš“. Nije tajna da Srbi vole rakiju, da nazdrave kad je veselje, da tuguju kad je neka žalost u pitanju.

Rakija je piće za sve prilike i sva godišnja doba. Leti rashlađena, a zimi ugrejana tzv. „vruća“.

Pa su tako nastale i anegdote kao recimo ova:

Negde u Šumadiji u nekom selu u kafanu jednog dana uđe Beograđanin i reče:

– Čuo sam, da ste vi u ovim krajevima dobro baždareni, ali sam uveren da ste obični amateri. Ajmo se kladiti, da niko od vas ne može eksirati 4 litre rakije jedno za drugim, bez odmora. Ako nekom od vas to uspe, odmah mu dam 1.000 evra!

U kafani nastane muk… Niko se nije javio, samo je Milojko otišao iz kafane, kao da mu je neprijatno. Beograđanin zadovoljno sedne i naruči piće. Pola sata kasnije, vrati se Milojko priđe ovom i potapša ga po ramenu:

– Rođače, a jel’ tvoja ponuda još važi?

Beograđanin klimne glavom i naruči konobarici neka posluži na sto ispred Milojka 4 litre rakije. Milojko zgrabi prvu litru i eksira k’o iz šale. Seljani su ga veselo bodrili.

Litre su polako nestajale, dok niz grlo nije skliznula i poslednja kapljica. Svi u kafani su bili euforični i srećni što je Milojku to uspelo. Beograđanin zaprepašćen sedne i izbroji mu 1.000 evra. Međutim, videlo se da ga još nesto muči, pa nije dugo izdržao te upita Milojka:

– Prijatelju oprosti, al’ nešto me zanima. Gde si bre nestao onih pola sata koliko te nije bilo u kafani?

– Aaaa…to misliš! Ma trknuo sam do kuće da proverim mogu li ja to…

______________________________________________________