Neko mi lupa na prozor

Odavno sam legao, ali me neće san. Radenko hrče, testeriše dragačevski zabran. Ujutru samo da utovari. Ona dvojica do zida  nisu mu u tonalitetu.

Neko mi lupa u prozor, ili mi se opet čini?

Pridižem se iz bolničke postelje i u mraku vidim Fahretu.

Čudim se….

– Nisu mi dali ni da udjem, a ni da ti pomorandže ostavim. Kažu to je zbog nove naredbe – kaže mi ona.

Radenko i dalje krči zabran.

– Došla sam samo da te vidim i da ti otpevam nešto – nastavlja Fahreta.

 – Ajde, hvala, ali nemoj neku skupu –  prihavtam ja.

Oni njeni tamo preko ograde počinju.

Utom  kreveti počeše da poskakuju, svi sem  Radenkovog. Izgleda da dolazi sestra. 

– Beži! – kažem Fahreti – da nas ne uhvate pa da izdaju novu naredbu o zabrani skakanja po bolničkom dvorištu.

Pobeže Fahreta preskačući ogradu. Za njom prvo bubnjar, pa i ostali , zajedno  odoše prema pruzi. 

Ja se vraćam se u bele bolničke čaršafe, tražim masku sa kiseonikom. Nameštam je lako.

Sestra je prošla, ali Radenko je još u zabranu.  Uskoro će da pale svetlo i da traže da merimo temperaturu. Potom će doći lekari, a sa njima,  valjda, i rezultati brisa.  Žmurim da što pre zaspim i da mi brže stigne jutro.

Svanulo je.  Temperatura 36.2, pritisak nešto niži, ali glava u normali.

Neka dvojica se svađaju u neprocvetaloj krošnji levo od prozora. Ptičja posla.

Ulaze lekari kao Marsovci. Strepim ali ćutim.

– Čvoroviću, negativan si. Ponovićemo danas.

Smejem se i smišljam neko glupo pitanje: A šta da radim sa frizurom izgledam kao Betoven? 

Doktor se smeje,  a to i hoću. Obradovao me je.

‘Oću u Čačak.

Autor: Slobodan Čvorović, privremeni gost Infektivnog odeljenja čačanske Opšte bolnice

__________________________________________________________________