Neobičan hobi vrednog Čačanina

KOD nas lula nije „odomaćena“, a uglavnom je bila deo imidža ljudi koji su uz nju podvlačili svoju intelektualnost. Nekako su bradica, naočare i lula bili očekivani deo „dekora“ ako očekujete razgovor sa obziljnim piscem, profesorom, režiserom.

Darko Milovanović

A, onda se vremenom lula povukla iz upotrebe, zapravo prestala je da bude deo imidža. Baš u takvom trenutku Darko Milovanović iz Čačka otkrio je svoj talenat da se ozbiljno „pozabavi tim problemom“. I – dobro mu ide.

– Počeo sam da ih izrađujem pre desetak godina, kada sam jednu lulu dobio na poklon – kaže Milovanović. – Nabavio sam još nekoliko komada i počeo ozbiljno da ih proučavam. Video sam da je kultura pušenja lule kod nas nedostupna, malo je specijalizovanih radnji, a i one koje su na prodaju uglavnom su precenjene i nekvalitetne. Slično je sa duvanom koji se koristi za njih. Neki ih preprodaju vrlo skupo.

Prema rečima našeg sagovornika, stara definicija govori kako je „cigareta ružna navika, a lula je hedonizam“. Milovanović se slaže sa izrekom da, „ako već moraš da imaš porok, neka bude što manje opasan za zdravlje“.

– Svaki ozbiljan „lulaš“ je istovremeno kolekcionar – otkriva nam Milovanović. – Lula od kvalitetnog materijala često mora „da se odmori“. Tokom pušenja u njoj nastaje kondenz, od mešavine dima i vlage. Zato uglavnom može da se koristi jednom dnevno. Tako da oni koji imaju veće prohteve, imaju više komada.

Naš sagovornik lule pravi najčeše od morte, fosilizovanog, očuvanog hrastovog drveta, koje je postojalo pre nekoliko hiljada godina. Kada je drvo palo, a to se najčešće događalo pored reke, prekrio bi ga pesak i tako ga zaštitio milenijumskim omotačem. U tako vakuumiranom stanju, drvo je dosegnulo do današnjih dana, a baš takav materijal je izuzetan za ono čime se bavi naš sagovornik.

– Vrlo je težak za obradu i traži veliku veštinu, ali pušenje takve lule je vrhunski užitak i može da se koristi nekoliko puta tokom dana – kaže Milovanović.

Kao materijal za izradu lule popularan je i briar ili visoki vres, mediteransko žbunasto drvo loptastog korena koje trpi visoku temperaturu, kao i donekle maslina. Briar, veli, često mešaju sa ružinim drvetom.

– Tokom poslednje decenije, u svojoj radionici počeo sam lulama da se bavim kao hobijem – objašnjava Milovanović. – Vremenom, taj hobi je postajao sve lepši, ali tražio je stalno usavršavanje. Moje lule su sada na svim kontinentima na svetu, najviše u Kini i Nemačkoj. Vraćaju mi se i stare mušterije, jer imaju poverenja.
Onima koji bi hteli od njega da nauče ovaj zanat, naš sagovorink, kako kaže, uvek voli da pomogne. Ljudi, međutim, često žele da nauče nešto što će brzo savladati i doneti brz profit. U praksi je nešto drugačije:

– Od dvadesetak onih koji su se javili ostalo je njih nekoliko koji su se zaista posvetili tome. Moji putevi su bili drugačiji. Svoje iskustvo preneo sam i deci Umetničke škole iz Čačka koja se bave drvorezbarijom.

VIZUELNI UMETNICI

Naš sagovornik je jedan od osnivača Udruženja vizuelnih umetnika u Čačku. Udruženje okuplja nekoliko poznatih slikara i zaljubljenika u umetnost, čije tajne žele da prenesu narednim generacijama. Kažu da hoće da odvoje decu od interneta i približe im „stvarnu“ umetnost.

Autor: Z. Nikolić, Novosti