Opet u Dubrovniku

Sa Tirenskog na Jadransko more putujem avionom koji sleće na stari dubrovački aerodrom novog naziva: „Ruđer Bošković“. Nikolin sin.

Ruđer Bošković je bio univerzalan stvaralac: filozof, matematičar, astronom, fizičar, inžinjer, pedagog, geolog, arhitekta, arheolog, konstruktor, optičar, diplomata, putopisac, profesor, najbolji pesnik na latinskom jeziku osamnaestog veka i prevodilac-poliglota.

Njegovo etničko poreklo  i danas je predmet brojnih polemika. Različiti izvori  nisu jedinstveni po pitanju izvorne verske pripadnosti njegove porodice.

Jedan je od najznačajnijih naučnika svoga vremena. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba. Bio je osnivač Milanske opservatorije i direktor Optičkog instituta francuske mornarice.

Autobusom po ceni od 10 evra idem ka Pločama, ka Starom gradu.

Vozač Bosanac kaže da je zadovoljan sa platom od 1.500 evra i da mu gazda plaća smeštaj i hranu. Nema ko da vozi autobus, svi radnici otišli u Nemačku.

Redjaju se table pored puta: Cavtat, Srebrno, Kupari… Brzo prolazimo, a ja bih mogao dugo, dugo  da se sećam svih onih letovanja baš ovde u hotelu „Goričina“. Čini mi se da je ceo Čačak  dolazio na letovanje u vojno odmaralište.

Uveče se išlo u Dubrovnik, neko  u Cavtat i to tada nije bilo skupo. Nekoliko godina sam letovao u Cavtatu sa decom. Ta kuća sarajevskih vlasnika je obijena u ratu. Sada  na izlazu iz krivine u daljini vidim razrušen hotel, koji tako stoji od vremena bombardovanja. Da mogu da zažmurim ili da sam zaboravio one godine morske radosti, možda bi mi lakše bilo. Setih se da je moj sin Radomir zaspao na koncertu Stefana Milenkovića u Kneževom dvoru.

Bosanac vozi autobus i odjednom pred nama puče najlepši pogled sa razglednica dubrovačke  luke.

Silazim na Pločama. Gurajući se sa kolonama turista, brzo stižem na Stradun, pa do Gundulićevog trga i odmah iza fontane do hotela. Ostavljam stvari i žurim da uhvatim sunce i more na najbližoj gradskoj plaži na kojoj se kupaju samo Dubrovčani. Volim da osluškujem njihov naglasak i osećam mir i radost što sam u čistom moru.

– Na Stradunu,  kao u krugu,  srećem radost,  srećem tugu – peva Tereza. Jednom sam je i sreo ovde.

Slike Romane Milutin

U jednoj  uličici se pozdravljam sa slikarkom Romanom Milutin, nekadašnjom mis Jugoslavije, koja mi je prošle godine poklonia sliku za mog unuka.

U poslastičarnici na početku Straduna uvek dobijam veliki sladoled od čokolade, a onda pravim malu gužvu sa potencijalnim kupcima tog letnjeg zadovoljstva.

Sa knjigom kalendarem uvek odlazim  u Srpsku pravoslavnu crkvu sv. Blagovještenja  u dubrovačkom starom gradskom jezgru. U hotelu „Angela“ spavam tri noći po cenama koje važe u pariskim hotelima. Doručak u Gradskoj kavani plaćam 11 eura. Odličan je i u odnosu na druga mesta i nije skup.

Cene voća na dubrovačkoj pijaci

Jedan dan provodim kupajući se  na Babinom kuku,  kod nekadašnjeg hotela „President“.

Hotel je za ono vreme bio čudo,  imao je spoljni stakleni lift koji je goste vodio na plažu.Taj lift više ne postoji. Sagradili su nove sobe koje su posle svake kiše pune vode.

Iz Dubrovnika nema javnog saobraćaja  do Trebinja, ali se vozim sa Milanom i radnicama hotela koje svako jutro kao i mnogi dolaze u Dubrovnik na posao.

Slobodan Čvorović

_____________________________________________