Ovo su jeli naši preci i živeli duže od veka

Čačanski kajmak, sir, proja i kačamak su nadaleko poznati. Ali sve to ne bi bilo toliko zdravo ni važno da se ovi specijaliteti ne spremaju od organskih namirnica.

O tome kako se pripremaju čuveni srpski specijaliteti za portal Nova govorile su domaćice na Kupusijadi u Mrčajevcima i odale tajnu zašto i kako su pomenuti srpski specijaliteti toliko zdravi.

Mira Minović uzgaja oko hektar kukuruza.

– Ručno ga baremo da ne bi prolazio kroz berače i balirke – počinje ona priču.

Potom se ručnim, takozvanim krunjačima kruni.

– Kukuruz stavimo u džakove i odnesemo u Ostru, gde se nalazi jedina vodenica potočara – kaže Minović.

Prema njenim rečima, posle toga, kada se samelje počinju da se prave slane poslastice po kojima je Čačak nadaleko poznat.

– Spravljamo proje, projarice i kačamak. On se služi i sa sirom, i sa kajmakom, a zimi sa člancima i slaninicom – veli ova vrsna domaćica.

Sve se to radi kod kuće na šporetu na drva.

– Bitno je i posuđe, karlice, drvene kašike da bi to bilo što zdravije. Sve to prenosimo na našu decu, unuke kako bi i oni znali postupak pripreme zdrave hrane – zaključuje Mira Minović, a video o tome možete pogledati na početku teksta.

U ovom delu Srbije se nalazi jedna jedina vodenica potočara u selu Ostra, a nekada je na pritokama Zapadne Morave bilo njih šesnaest. Ona se nalazi u domaćinstvu Milivoja Anđelića već pet generacija.

Kako kaže Mirina komšinica Gordana, koju smo sreli na Kupusijadi, vodenica brašno melje s proleća.

– I ranije je postojao naper koji navodi vodu sa reke Ostrovke. Kada su kišna leta mnogi ljudi donose čitave godine kukuruz na mlenje – kaže Gordana za Novu.

Napominje da se proja pravi od kukuruza „staklarca“, jer je to stara autohtona sorta. To je Tomišina vodenica koja melje kristalno belo brašno od ove žitarice.

– Othranila je šest generacija ljudi, naročito je bila značajna za vreme ratova. Od Balkanskog do Drugog svetskog rata – ističe Gordana.

– Vojske su dolazile, tukli ženu koja je bila kući, a ona je krila malo hrane da prehrani meštane i decu – dodaje naša sagovornica.

– Prošlog veka, dok je saobraćao voz ćira do Sarajeva, bačve sa sirom i kajmakom su bile brojnije od putnika iz čačanskog kraja. Bosanci su to kupovali zbog pita i sitnica po kojima su čuveni. Tamo su ga čekali ugostitelji i pekari radi pripreme ćevapa sa kajmakom. S toga je on došao na dobar glas – ispričala nam je Gordana.

Nažalost, dodaje, sada i sira i kajmaka ima u tragovima.

____________________________________________________________________