Pamtim još

Infuzija iskapala svoje.

Čekam sestru da me odveze  od stalka. Raspremam krevet, kao deci kad su bila mala – da naviknu da uvek  legnu u raspremljen.  Zatežem bele bolničke čaršafe i stavljam jastuk na jastuk.

Prozor ostavljam pritvoren, ako mi opet neko dodje – da ne lupa i ne pravi buku.

Strepim. Jutrom stižu rezultati. Krenuću još noćas ka Čačku.

Čak i kada sam hodao ulicama Tokija,  Lisabona,  Njujorka,  Bombaja ili  Kejptauna,  ja mislim da u stvari nisam ni mrdao iz Čačka. Šetajući  svim tim gradovima, njihovu  lepotu smeštao sam u čačanske ulice.

Noćas se redjaju  slike proleća. Ali… opet mi neko remeti san.

https://www.youtube.com/watch?v=119Wdp3ftLs&feature=youtu.be

Zbog vrelih radijatora otvaram i drugi prozor.  Vidim od kafane „Proleter“ ide Nada, podigla ručice i smeje mi se u lice.

https://www.youtube.com/watch?v=Y9f0HuJBP_U&feature=youtu.be

Slušam njene laži. Ma, da je htela – našla bi me, već petnaest dana sam ovde.

Čekam da  uđe doktor Jovanović. Ulazi. Sa vrata mi kaže da sam NEGATIVAN! 

Ja ga pitam za kad da naručim fijaker. On se na to smeje. Još neke male pretrage i veterinar i ja idemo: on u  Kulinovačko polje, a ja u moj Čačak. 

Pre toga, moram samo da se dogovorim sa kuvaricama čačanske bolnice da budemo prijatelji na FB.

Autor: Slobodan Čvorović, privremeni gost (još samo 24 sata) Infektivnog odeljenja čačanske Opšte bolnice

_____________________________________________________________