Pišem o mom narodu

Има осамнаест година, ученик је Прехрамбено-угоститељске школе, члан ђачког парламента, вршњачки едукатор у превенцији насиља и дискриминације. Члан је књижевног клуба „Драгослав Грбић“ из Чачка, члан управног одбора књижевног клуба. Ове године је бројчано понео највише књижевних награда од свих “колега по перу“, а сам клуб броји око 80 чланова.

Поред књижевности његова друга највећа љубав је кошарка. Иза себе има 12 година тренирања по локалним клубовима.

Иницијатор је многих акција од људског добра. Поред књижевних награда, добио је од школе награду за “изузетан допринос у промоцији школе у школској 2014/15. години“. Већ десетак година се бави рецитовањем. На српској јавној сцени говорио је стихове многих светских али и домаћих песника.

У овој години добио је три дипломе у средњошколској категорији (две за прозу и једну за поезију – од тога једну на међународном нивоу) и две последње у одраслој конкуренцији за поезију. Још увек нема објављену збирку песама, ни књигу.

– Дипломе стоје на зиду. Доказ су неког ваљда доброг рада. Али мени би највећа диплома била та да допрем до сваког човека ове мале земље – Лазар Радовановић, наш млади суграђанин.

Ево Изјаве којом се Лазар Радовановић, путем Канцеларије за младе обраћа јавности: 

„Ја пишем о мом народу. Људска егзистенција је мотив који се провлачи кроз сва моја дела. Пишем о данашњем дану, али о томе како улазимо у сутра. Пишем о историји данашњег дана. Људи не схватају да су марионете новог светског поредка. Не схватају да историјa није само прошлост, историју пишемо ми –данас. Живимо на минут од рата великих размера који ће доћи пре или касније. Живимо у веку технологија, али и уопште у веку материјалног (не)богатсва, живимо у веку измешљених болести, живимо у веку свеопште нелагодности, живимо у веку у коме у смрти видимо срећу. Тражим човека који ће то порећи.

Клинци данас од малена ходају погрешним путем. Мама и тата им раде по цео дан, када дођу кући превише су уморни да би се посветили деци. Завале су фотељу, узимају даљински и бирају између турских серија, европских гејева, домаћих ријалитија, и политичара који лажу. Деца одлазе у школу а након школе седају за рачунар. Учитељице се жале, кажу деца агресивна, виче учитељица на њих они на учитељицу. Родитељи су огорчени чиљеницом да у свом детету не виде ништа добро, свађају се међусобно. Разводе се. Родитељи оног дана у месецу када дође плата, ухвате дете за руку, купе најскупље патике, купе најскупљи телефон, уствари – купују љубав. Тиме пристају на поромећен систем вредности. Патике које су данас 15 хиљада следећег месеца ће бити пет, телефон који сада много вреди следеће године неће вредети ништа. Ако кажемо да су деца наша будућност онда изгледа да ћемо живети без будућности. Јер на лошим темељима кућа се не гради. Родитељи би можда нешто и променили… можда не би бацили тешко стечен новац тек тако. Али сви већ имају тај неки телефон па зашто они да буду лоши родитељи. Можда уопште то не би гледали на тв-у, али нема ништа друго. Можда би више времена проводили са децом, али раде. Можда уопште не би радили тај посао за толико мале паре, али раде зарад деце. Мислим да вам је јасно колико мало можемо да се питамо за било шта. Наш избор је избор мањег зла у том мору зла.

Слушам прошле седмице на тв-у како ГМО храна уопште није лоша а уосталом то је један од услова ЕУ, слушам како уопште не морамо више да се мучимо да стојимо у редовима на шалтеру, да све можемо преко интернета једним кликом. Тако ће кажу наша држава уштедети на папиру. А ја кажем уштедеће на човеку, на животу.

А ево у суботу сам добио друго место за песму месеца децембра и тиме се кандидовао по други пут за песму године, такмичење је било у Ћуприји.. Наравно и победник је био из Ћуприје, није ли и логично? А треће место колега из Ирика. Не знам пуно о Ираку. Али знам да су многи њихови медији објавили успех њиховог песника у Ћуприји. Ови наши мени нису дали медијског простора, а и када погледамо коме јесу.. Част ми је да не будем на телевизији. Знам и зашто и нису. У мојој песми говори се о страдању на милионе људи. Песма се зове “Збогом животе“. У њој говорим о томе да желим да живим живот али нешто горе , изнад мене, високо, неки авион лети и убија нас као комарце. Наравно, то знају сви. Али ми немамо случајно ријалити програме. Ријалити програми су најуспешније средство за хипнозу људи на глобалном нивоу. Сетите се мађионичара са црним шеширом, само што ови “мађионичари“ немају за циљ да измаме осмехе већ сузе. Тим мађионичарима одговарају људи уплашени, глупи, и људи који ће много да раде а само тај Велики мађионичар ће да се богати. Тај мађионичар је врло битан, он управља мојим животом. Он ми даје храну коју ћу да једем, кад пожели поплаву у мојој улици, он ће притиснути само једно дугме, када ми сва права узме а опет пре него што ми узме сам живот, узеће ми веру у Бога. Јер толико је моћан да може да уђе и у сам врх цркве. Тај мађионичар каже да од данас нема војске јер је човек и плаши се свог оружја – страха, али му зато одговарају педери. Прво немају потомство, друго дају на милионе болести, а треће врло су “фенси“ да би га било како угрозили. У мојим делима ја желим да се сваки човек пронађе. Сетите се Малог принца “човек је усамљен у пустињи, али човек је усамљен и међу људима“. Дакле, имаћете пријатеља.

Вероватно се некоме неће свидети да неки луди клинац мења свет кроз неку ‘досадну књигу’, вероватно ћу бити на мети критичара. Али и Достојвски и Дис, и Момо Капор, и Шекспир … били су омаловажавани. Ја немам проблем са тим. Мени не значи ништа да будем најчитанији, нека моју књигу прочита десет људи и нека ја њима помогнем – само тако ће мој живот добити смисао и само тако ће моје стваралаштво добити смисао. Моја диплома није само моја диплома. У њој имају удела и моји родитељи и моји другови и моја прва учитељица, и мој наставник српског језика, и све књиге које сам прочитао… Тако да мислим и да моје знање и идеје могу временом бити заборављене ако се не пренесу на друге. Моје песме и прозни радови нису моји, ја се на њих само потписујем. Хоћу да да кажем да живим, радим и постојим за друге. Тако сам дошао на идеју да охрабрим многе песнике који су деморалисани тренутним поражавајућим стањем у књижевности. Наравно ја нисам Дис ни Дучић ни Змај. Али желим да постанем. Мени нису овоземаљски идоли ДЈ Крмак, Змај од Шипова ни Екрем ни остале луде 21. века. Верујем да постоје људи који деле моје мишљење и верујем да ће се једног дана сви они дружити са мном кроз неке картонске корице и прашињаве листове. Верујем да ћу многима отворити врата неког паралелног живота. И верујем да ће тако овај свет бити бољи. Можда нећу за живота видети истинску срећу народа. Али ћу и после смрти оставити моју књигу да живи заједно са мојим идејама, мојим ентузијазмом и вером у бољи свет. Јер “благо ономе ко довјека живи, имао се рашта и родити“ –рече Његош.“

______________________________________________________________________________________