Podsećanje na susrete sa Purišom

Прошле среде из Београда је стигла тужна вест. У 98. години преминуо је Младомир Пуриша Ђорђевић, режисер и сценариста, човек који је обележио најславнију епоху нашег југословенског и српског филма, романсијер и приповедач.  Његова ратна драма “ Јутро“, са темом последњи дани рата, премијерно приказана у Пули 1967. године, освојила је две „Златне“ и једну „Сребрну арену“, за најбољи сценарио и филм. Светски успех постигао је исте године на Фестивалу у Венецији, уз друга признања у Риму и Москви… Снимио је више од 70 играних и документарних филмова, написао десет романа. Био је оснивач првог приватног позоришта са уметничком дружином, која му је приказала драму „Девојка са насловне стране“… Са овим признањима поносили смо се и ми житељи Чачка, града у коме је Пуриша рођен на  Ђурђевдан, 6. маја 1924. године.

Мој први сусрет са великим уметником догодио се у четвртак 26. септембра 1996. године, када сам још био председник општине. Док сам припремао неке материјале за предстојећу скупштину, секретарица Олигица телефоном ме обавести: „Дошао је Пуриша !“ Обрадовао сам се изненадном госту, изашао му у сусрет, па смо се срдачно поздравили, као да се одавно знамо. Додуше, упознао сам годинама пре тога његова уметничка остварења „Јутро“, Девојка“, „Сан“, „Подне“… Присетио сам се кратког разговора када сам као новинар пратио снимање његовог филма „Крос контри“, а једном другом приликом и видео у хотелу „Морава“, где  је одсео са великом глумицом Миленом Дравић.

Овог пута рече ми, уз руковање, осмехујући се „Имаш лепо име !“. Деловао је крепко, мада је већ био зашао у године. Док смо пили кафу, причао ми је да ускоро слави четири деценије рада на филму. Занимало га је шта се све занимљиво дешава у нашем граду. У најдражем сећању, одавде, остало му је време из младости, када је, као десна полутка играо фудбал у „Борцу“ и то против „Црвене звезде“: „Предводио нас је Драган Бојовић звани Патак, тада најбоље десно крило у Србији, када смо екипу легендарног Рајка Митића победили са 2:1! Ко зна шта би, после тога, било са мном, да потом у Нишу, против тамошњег Радничког, при нерешеном резултатау, нисам дао аутогол. Отишао сам одмах из родне вароши у Београд, бојећи се гнева чачанских љубитеља спорта.“

Рече ми још да је у главном граду краће време радио као новинар „Политике“, пре него што се озбиљно заљубио у уметност покретних слика. Овог пута дошао је у родни град поводом четири деценије тадашње „Чачанске банке“, где смо се увече срели и са оперском дивом Радмилом Бакочевић, нашом земљакињом. Успут смо поразговарали о његовој идеји да у Чачку оснујемо филмотеку и обновимо градско позориште. Занимала га је и моја књига путописа „Чачак у прошлости“, коју сам му даровао. После тога смо се више пута чули телефоном. Следећи сусрет догодио се у четвртак, 1. фебруара 2003. године, када је, претходне вечери, посетио изложбу књига „Штампана реч“, где је запазио и моју монографију „Прича о Љубићу“, коју сам му  сутрадан поклонио са посветом „Пријатељу Пуриши, великом филмском режисеру и занимљивом писцу.“

Сутрадан смо се нашли у тадашњој кафани „Таково“. Пред подне срели смо се пред  зградом општине. Упитао ме је: „Што ти ниси још остао овде ? Направили би смо, сигурно, ону нашу кинотеку, макар у мојој кући. Ко су ови што су сада владају овде. Никада нисам чуо за њих.“

Слатко се несмејао када сам му испричао како је мој школски друг Вито Ћаловић, познати адвокат, једног од локалних руководилаца описао речима „Такво чудо у овом  крају није се појавио за последњих триста година!“ Онда смо се обрели у „Такову“, уз његову причу да је недавно добио око пет хиљада евра као накнаду што је у Другом светском рату био заточен у логору за преваспитавање код Смедеревске Паланке. Ускоро нам се придружише Бато Јевтовић, Лале Јовановић  и Шаја Радивојевић.

Причали смо о прошлости Чачка. Поменуо је  некадашње професоре наше гимназије  Мицу Јањић, снажну жену , која га је подсећала на Софију Лорен чувену италијанску глумицу, која је пленила својом лепотом и професора књижевности Драгог Поповића.  Он му је, вели, дао одличну оцену за писани задатак у коме је описао како је, као петогодишњак, упамтио изглед краља Александра, кога је видео на сахрани Војводе Степе 1929. године.

– Његово Величанство корачало је достојанствено из лафета док је на крају поворке један војник водио кобилу Виду, са којом је војвода прошао стазама Великог рата.

Све је, иначе, видео изблиза јер му је отац Јанаћко, као општински секретар, био један од организатора последњег испраћаја великог српског војсковође. 

На крају сусрета у „Такову“ Пуриша нас је све частио ручком, како у шали рече, због оноликих пара, које је добио као одштету за некадашњи принудни боравак у логору за преваспитавању омладине. Касније, није крио да је незадовољан политичким променама, које су се догодиле у Чачку. Приликом интервјуа за недељник „НИН“ од 17. марта 2017. године, када су му поменули родну варош, рекао је: „Не желим више да будем тамо ни са мештанима, који могу да трпе такву локалну власт. Већ сам продао све од имовине што сам  у постојбини имао.“

Родољуб ПЕТРОВИЋ

___________________________________________________________