Predrag Albić pobeđivao Kićanovića, drugar mu bio Željko Obradović, a Smak je po njemu snimio 20 pesama

Svojevremeno je u jednom intervjuu na SOS kanalu Dragan Kićanović, koji je u košarci osvojio sve titule koje je moguće osvojiti, onako usput, kazao da ga je u mladosti u rodnom Čačku u basketu redovno pobeđivao Predrag Albić Biska.

– On je bio čudo!

Sin prvoborca

Sa Biskom je u ekipi u igri „dva na dva“ redovno bio Slaviša Azanajac, a Kićanović je menjao saigrače, pokušavajući da nađe nekog s kim će doći do pobede. Ta su nadmetanja na razmeđi šezdesetih i sedamdesetih bila atrakcija u gradu na Zapadnoj Moravi… Danas, Biska ima pedeset i kusur godina više, i možda je i za toliko kilograma teži, ali u istoriji čačanske košarke njegovo je ime nezaobilazno. Ne zbog Kićanovića, nego što je godinama bio vođa navijača KK Borac, u ono vreme ozbiljnog kluba, iz kojeg je u svet u kojem je požnjeo uspeh krenuo i Željko Obradović Žoc… opet zahvaljujući Biski. Ali o tome kasnije.

Biska je rođen u Čačku 1950. Otac mu je od 1941. bio u partizanima, ali nije, poput većine prvoboraca, hteo da iz toga izvlači materijalnu korist. Umro je mlad, ostavivši Bisku i njegovu majku da se snalaze u životu. Biskina majka doživela je lepu starost, umrla je pre godinu i po dana, ali teško je bilo podizati sina i nije baš potpuno uspevala da se nosi sa njegovom radoznalom i nemirnom prirodom.

Sedmi i osmi razred škole završio je vanredno na Radničkom univerzitetu – ovoj instituciji najbliži je opis: „državni megatrend za sve uzraste“ – a tu je stekao i nerazdvojnog druga Radomira Mihajlovića, takođe rođenog Čačanina, koji će kasnije dobiti nadimak Točak i proslaviti se kao gitarista i osnivač grupe Smak.

Nije mnogo razgovorljiv kad ga pitam koju je školu završio, od čega je živeo…

– Radio sam… – smeška se, i neće ni o tome.

Na obe strane zakona

Ali ima još živih onih koji su bili i na jednoj i na drugoj strani zakona, koji pamte to vreme u kojem su momci iz Jugoslavije bili čuveni u Evropi po veštini, lukavstvu i drskosti da, bez nasilja, dođu do para. „Biska, taj ti je…“, tako počinju priče koje liče na bajke. U jednoj od njih, Biska i Vlada Pandur su sa staze u Monci, na kojoj je upravo pobedio Emerson Fitipaldi, izašli bogatiji za sto hiljada franaka. Ali nastala je jurnjava kroz Evropu, a gonile su ih manje uspešne kolege, s namerom da im te pare otmu. Na kraju, kaže priča, Biska je doneo u Čačak tek nekoliko hiljada…

Biska se samo smeška dok proveravam da li je ovo tačno. Ne kaže ni da jeste ni da nije… pa se vraćamo u razgovoru prijateljstvu sa Točkom, koje traje do današnjih dana.

O međusobnoj odanosti ova dva čoveka dovoljno govori činjenica da su na prvom singlu Smaka (1974) numere „Biska 13“ i „Biska 16“, a na prvom albumu (1975) „Biska 2“ i „Biska 20“!

Točak je, naime, u Biskinu čast, za njegov 22. rođendan, iskomponovao ciklus od 22 pesme i instrumentala (od „Biska 2“ do „Biska 23“), a neke od njih su postale hitovi i klasici.

I tekst „Biske 2“ posvećen je Albiću: „Kriv si ti što spavaš sam, čekaš da se vrati / sloboda i miran san, sunčan dan / ćelija nije udobna / nisi sam i nije dan / ovaj bluz pevam ti ja, da znaš“.

Vojska u Mostaru

U enciklopedijama Ju-roka piše da je Smak „jugoslovenska i srpska rok grupa koju je osnovao gitarista Radomir Mihajlović Točak sa bubnjarom Slobodanom Stojanovićem Kepom i basistom Zoranom Milanovićem u Kragujevcu 1971. godine“. Neopravdano se, tako, zaobilazi Biskina uloga u ovome. A evo šta je Kepa, koji je sa Albićem 1970/71. služio vojsku u Mostaru, jednom ispričao:

– I jednoga dana Biska mi kaže da moram da sviram sa Točkom, iako sam ja želeo da sviram sa Acom Gušterom, jer nisam mogao da verujem da postoji bolji gitarista kod nas od njega. Upravo je Biska, iako nije bio muzičar, imao neverovatan osećaj za prave muzičke vrednosti. Jednostavno je osetio da je baš Radomir Mihajlović Točak budući veliki gitarista.

Po izlasku iz JNA, Točak i Kepa su se upoznali i ubrzo počeli sa zajedničkim radom. Ostalo je istorija, čiji su delići zabeleženi na brojnim zajedničkim fotografijama: i crnokosi i mladi, gladni boljeg života i sedi, sa senkom na licu koju ostavlja saznanje da se neke želje nikad neće ostvariti.

Mlad je i lep, na slikama pored Biske, i Čačanin Bora Ðorđević, drugi njegov prijatelj, a među uspomenama mog sagovornika su i fotografije Atomskog skloništa iz vremena kad im je pevač bio Serđo Blažić, preminuo 1987. Biska im je bio domaćin kad su svirali u Čačku…

Nedaleko od centra grada Biska je pre nekoliko meseci u prizemlju jedne višespratnice uredio kafić. Nekoliko stolova i šank iza izloga ukrašenog velikom fotografijom Željka Obradovića u skoku ispod koša. Pre nekoliko meseci nije bilo medija u Srbiji koji nije objavio da se u Čačku prodaje brendirano pivo, nazvano „žoc“, i to samo u ovom kafiću.

Kad je Biska igrao basket sa Kićanovićem, u Čačku je postojalo 5 (i slovima: pet!) koševa. Ali možda ima nešto u vazduhu koji sa planina stiže dolinom Zapadne Morave, pa je ovaj grad iznedrio vrhunske košarkaše. Najstariji, i možda najbolji, bio je Radmilo Mišović, najtrofejniji Kićanović, a najpoznatiji u svetu svakako je Željko Obradović.

– Željko nije bio najtalentovaniji, bila su možda dva-tri vršnjaka bolja od njega, ali mi smo Željka prihvatili i njega forsirali, bio nam je najdraži i najsimpatičniji – seća se Biska, koji je deset godina stariji od Žoca.

Gvozdena disciplina

Jugoslovenska košarkaška liga bila je u to vreme ozbiljno takmičenje, a hale su bile pune od Triglava do Vardara. Biska je predvodio navijače čačanskog Borca – održavao gvozdenu disciplinu među njima i određivao ko će poći da navija u gostima. A navijalo se fanatično, i gospodski, što ne znači da nije bilo bezobrazluka. Na put se išlo sa po dva-tri autobusa, a klub je imao pristalice po celoj Jugoslaviji.

– Za mene su Čačak i Zadar najjači što se tiče publike u bivšoj Jugoslaviji. Ovo što je sad, Zvezda i Partizan i njihove frakcije, to se pojavilo posle, ali smo mi bili najjači na utakmicama po Beogradu i Zagrebu i svuda. Čačak je bio najjači! Jedan od naših najvernijih navijača bio je pilot iz Zagreba Zvonko. On je na svaku utakmicu u Čačak dolazio vozom do Beograda, a onda autobusom!

Željko je do svoje 24. godine igrao u Čačku, a onda se otisnuo u svet – od Partizana do zvezda.

Biska je ponosan na svog mlađeg druga i štićenika:

– Jedini je u svetu osvajao zlatne medalje na šampionatima sveta i kao igrač i kao trener. Ali nikad nije zaboravio Čačak i svoje prijatelje u ovom gradu – kaže Biska.

Ali ni Čačak ne zaboravlja Žoca.

– Napravio sam mu strašan doček u Domu kulture posle evropske titule Panatinaikosa, da li mu je bila šesta ili sedma… Bilo je krcato, ja sam lično organizovao doček. Plakao je.

Dok se priseća ovog, Biskinim licem se razliva osmeh…

Milion evra

l Evo ovde, za ovim stolom, sedeo je Željko kad je, dopisujući se preko telefona, odbio konsultantski posao od milion evra! „Željko“, kažem ja, „daj meni!“ – smeje se Biska.

Jedan iz društva pitao ga je tada šta bi uradio sa milion evra.

– Po sto hiljada dao bih prijateljima – odgovorio je – a trista hiljada deci u Čačku da imaju da jedu. Da me se sete nekad!

kurir.rs/Momčilo Petrović