Priče iz taksija: „Jadna ti majka što te takvog u svet šalje!“

Na društvenoj mreži Tviter pojavila se priča jednog Srbina iz Čačka, koji je naterala većinu ljudi da se zapita – koliko cenimo vreme koje imamo u životu, odnosno, da li shvatamo koliko su stvari nekada prolazne, te ne uživamo u svim aspektima koji su nam dati, verujući da će vremena uvek biti.

Tviteraš i taksista iz Čačka, koji se na Tviteru potpisuje kao „Grof od Kačulica“, podelio je na svom nalogu priču o komšiji koji je nekada bio kamiondžija, a čiji je jedan događaj iz života na najbolji mogući način opisao glavni problem modernog čoveka, kada se radi o poimanju vremena i brzinukojom se krećemo kroz život.

Sed, visok, mršav i izduženog lica delovao je kao Lrč iz „Porodice Adams“. Ipak, nije delovao zastrašujuće. Naprotiv. Osmeh mu je bio iskren jer se smejao i očima. Kada je dočekao penziju, više sam ga viđao po gradu, obično po kafanama, onim kojih odavno više nema, „Takovu“ i👇

— Grof od Kačulica (@Grof_OdKaculica) December 16, 2022

Sed, visok, mršav i izduženog lica delovao je kao Lrč iz „Porodice Adams“. Ipak, nije delovao zastrašujuće. Naprotiv. Osmeh mu je bio iskren jer se smejao i očima. Kada je dočekao penziju, više sam ga viđao po gradu, obično po kafanama, onim kojih odavno više nema, „Takovu“ i „Zelengori“, u društvu njegove generacije.

Išao je uvek peške, auto je retko koristio. Kao da je, posle radnog veka provedenog za volanom drumske krstarice, ponovo otkrivao radost hodanja. Kako je vreme prolazilo, brojno stanje njegove generacije se smanjivalo.

Neki odoše na onaj svet, neki u zaborav koji su sami kreirali time što više nigde nisu išli. Sve češće je bivao sam za stolom, samo u društvu preko potrebnog štapa. Bez obzira na to, veselo i sa osmehom je otpozdravljao svakome ko mu se javi. Koliko god ga vreme i život gazili, nije se dao slomiti. Te letnje večeri krenuo sam ka gradu da malo izblejim, kada me je prozvao po imenu iz svog dvorišta. Znao me je, bili smo jedno vreme komšije. Trebala mu je mala pomoć, par metara da pomerimo Smederevca u letnjoj kuhinji, pa da namesti čunak.

„E, hvala ti onoliko! Ajd‘, molim te, da popijemo kafu. Lepše je u društvu. Valjda ne žuriš?“

„Ne žurim, može kafa.“ – sedam za mali sto na tremu, dok on ulazi u kuću uz reči: „Očas će, na plin…“

Dok čekam kafu pridružuje mi se Belčo, njegov pas koga nikada nisam video da je izašao iz dvorišta. Posle porcije češkanja leže mi pored nogu, utom stiže i kafa, sa njom i po čokanjče rakije.

Stavlja kafu i rakiju ispred mene: „Ako ne piješ – ti nemoj. Ponuđen k‘o počašćen!“

„Popijem ponekad“, odgovaram i ja uz osmeh hvatajući čokanjče

„Ajd‘ živeli.“

Posle nekoliko kurtoaznih pitanja, o školi, roditeljima, upisu na akademiju, počeo je svoju priču o vozačkim danima. Pričao je živopisno, uz mnogo detalja, gestikulacije i smeha, o turama do iznad polarnog kruga na severu, Kurdistana i Iraka na jugu, o svitanjima u zavejanom Podmoskovlju.

Bilo je i priča sa ovih naših prostora.

„Natovarim ja hladnjaču i krenem ka Kopru. Tu nema labavo! Moram da stignem na vreme da se pretovari sve na brod, a kasnim sa utovarom. Vidim da će da bude gas-patos, al‘ tad bio mlad, ko ti sad, pa mi nije bilo teško. Negde u Bosni, da me ubiješ – ne mogu se setiti koje mesto, počinje da sviće, a meni duša spava. Moram da stanem. Vidim neko svetlo niz put, onako u onom polumraku, kad ono kafana!“

Pali nišku „Drinu“ bez filtera zvanu „Ćilimara“, pa nastavlja: „Parkirana dva kipera ispred, vrata kafane otvorena. Znači – radi! Uđem unutra, a ona dvojica sa kiperima izlaze. Ja unutra, a za šankom čiča, stariji neg‘ ja sad. Sednem za sto i naručim kafu. On ti uđe u kujnu i nema ga…i nema, i nema… nema ga bar po‘ sata, a ja ko na iglama.

Je**ga, žurim. Eto ti čiče u zlo doba, ide i nosi kafu, kaže „Eve, sad mlevena! Prijatno!“ Ja ti tek tad ukapiram da je čiča mleo kafu na onaj ručni mlin pa tek onda kuvao!“ – pljesnu se po kolenu, Belčo se prenu iz dremeža kraj mojih nogu.

„Ja ti sručim onu kafu onako vrelu, kad će čiča: „Š‘a to učini, bolan!?!?“ Ja reko‘ „popih kafu“, a čiča me gleda k‘o da sam mu se tad posr‘o na sred kafane! Kaže: „Nisi je popio nego progut‘o k‘o Šejtan da te ganja! Ajd‘ izađi iz kafane, matere ti!“ Ja pitam: „A da platim?“, a čiča me izgurava napolje i kaže:

„Ništa ne treba! Samo idi! Ako ne umiješ ni kafu popit‘ s‘merakom – jadna ti mater što te takvog u svjet šalje! Ajd‘ sad. Putuj…“

Povukao je dim, ispustio ga kroz nos, i otpio gutljaj iz čokanjčeta. Zagledao se preko ulice, kao da tamo nema kuća, nego je tamo neko, samo njemu. vidljivo, prostranstvo.

„Vidiš, bio je čiča u pravu“- prizvuk sete mu boji glas – „mnogo žurimo. Te daj ovo, te kupi ono, te pravi, trči, juri… i život ode, a da ne videsmo od čega se sastoji. Ti momenti, sine, to vreme koje potrošimo na ta sitna zadovoljstva i neke dobre ljude, samo to je život.“ – onda me pogleda onim nasmešenim očima – „sve ostalo je samo trka koja se završava u dva metra bez geometra. Ajd‘, zdrav si…“ – nazdravismo i iskapismo čokanje, pa se obojica zagledasmo tamo preko ulice.

Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego sam ustao i rekao: „E, pa odoh ja.“ „Ajd‘, u zdravlju, i hvala ti.“

„Ma, nema na čemu, komšija, nije bilo teško…“

On se nasmeja glasno: „Hvala ti za društvo. Baš mi je prijalo da sa nekim popijem kafu i rakiju, al‘ s‘merakom, kako treba. Pozdravi tvoje…“ – pokupio je šoljice i čokanje i ušao u kuću.

Belčo me je ispratio do kapije i pozdravio mahanjem repom. Nekoliko godina potom, u prolazu sam na kapiji njegovog dvorišta video umrlicu, već dobrano izbledelu. Njegova slika iz mlađih dana, na slici izduženo lice i osmeh koji pamtim. Doživeo je 82. S‘ merakom, siguran sam u to. Pri dnu umrlice spisak ožalošćene rodbine, na kraju spiska poznato ime… …Belčo…