Prva jelka kod nas okićena 1859. godine

Sve do sre­di­ne 19. ve­ka u na­šim kra­je­vi­ma obi­čaj ki­će­nja jel­ke ni­je bio po­znat, ka­že dr Dra­ga­na Ra­do­ji­čić, di­rek­tor­ka Et­no­graf­skog in­sti­tu­ta Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti. On se in­ten­ziv­ni­je pri­hva­ta po­čet­kom 20. ve­ka, s ger­man­skim uti­ca­ji­ma i to u Voj­vo­di­ni, gde je ne­mač­ko sta­nov­ni­štvo obi­čaj ki­će­nja jel­ki kao sim­bo­la No­ve go­di­ne pre­u­ze­lo od Ru­sa. Pr­ve jel­ke u sve­tu, ali i kod nas, ki­ti­le su ari­sto­krat­ske, bo­ga­ta­ške po­ro­di­ce.

Ka­ko bi ra­dost Hri­sto­vog ro­đe­nja po­de­lio i de­ci, u či­jim skrom­nim do­mo­vi­ma jel­ka ne­će za­sve­tle­ti, La­još Vel­đi iz Su­bo­ti­ce, osni­vač jed­nog od pr­vih za­ba­vi­šta, oki­tio je ve­li­ko bo­žić­no dr­vo 2. de­cem­bra 1859. go­di­ne.

Dok­tor­ka Ra­do­ji­čić ob­ja­šnja­va sim­bo­li­ku jel­ke, od­no­sno bo­žić­njeg drv­ce­ta: ze­le­no dr­vo je sim­bol ve­ge­ta­ci­je i no­vog do­ba ko­je tre­ba da na­stu­pi i do­ne­se sva­ku sre­ću i na­pre­dak, a u evrop­skoj kul­tu­ri da­ti­ra iz pret­hri­šćan­skog pe­ri­o­da. Sta­blo – dr­vo kao ču­var, sa sve­tim sim­bo­li­ma i zna­če­nji­ma – po­zna­to je sta­rim Slo­ve­ni­ma, kao i ger­man­skim ple­me­ni­ma.

– Sma­tra se da ute­me­lji­va­ču pro­te­stan­ti­zma Mar­ti­nu Lu­te­ru tre­ba za­hva­li­ti što je ki­će­nje jel­ke po­sta­lo lep i ve­seo obi­čaj, a ma­la oki­će­na jel­ka, opi­sa­na u le­to­pi­su bre­men­skog ce­ha iz 1570, bi­la je ukra­še­na ora­si­ma, pe­re­ca­ma i pa­pir­nim cve­ćem. U Evro­pi od 17. ve­ka po­la­ko u do­mo­ve sti­že ukra­ša­va­nje bo­žić­nog drv­ca što, na osno­vu po­da­ta­ka, cr­kva ni­je pri­hva­ta­la s ra­do­šću – pri­ča dr Ra­do­ji­čić.

Le­ton­ci, me­đu­tim, sma­tra­ju svoj glav­ni grad do­mom pr­vog bo­žić­njeg drv­ce­ta. Na jed­nom od grad­skih tr­go­va u Ri­gi po­sto­ji osmo­u­ga­o­na ta­bla na ko­joj je na osam je­zi­ka is­pi­sa­no „Pr­vo no­vo­go­di­šnje drv­ce u Ri­gi 1510”. Po­sto­je pi­sa­ni po­da­ci i o pr­voj jel­ki na jav­nom tr­gu u Esto­ni­ji, još 1441. go­di­ne, a nit ve­zi­lja ove dve ze­mlje je Brat­stvo cr­no­gla­vih, ceh neo­že­nje­nih tr­go­va­ca, bro­do­vla­sni­ka…

Oni su na grad­skom tr­gu u Ta­li­nu igra­li i pe­va­li oko ukra­še­ne jel­ke, ko­ju su po­tom spa­lji­va­li na lo­ma­či. Ta­bla iz Ri­ge na­la­zi se upra­vo is­pred ku­će u ko­joj je bi­lo se­di­šte ovog ce­ha u Le­to­ni­ji. I pr­vi pi­sa­ni tra­go­vi o jel­ki iz Ri­ge pod­se­ća­ju na svet­ko­vi­nu ko­ja je or­ga­ni­zo­va­na u Esto­ni­ji.

U Francuskoj je prvo božićno drvce predstavila vojvotkinja od Orleana 1840. godine. U Velikoj Britaniji se ovaj običaj raširio van dvora nakon venčanja kraljice Viktorije i nemačkog princa Alberta, koji je za Božić poklanjao jelke školama i kasarnama. Crteži kraljevske porodice s jelkom pojavljivali su se u engleskim časopisima, a prvi put u tehnici drvoreza u časopisu „Ilustrovane londonske novosti” 1848. godine. Za Božić 1850. godine ilustracije su se pojavile i u Americi.

– Nova godina simboliše obnavljanje života. Nema čvrstih dokaza, ali se pretpostavlja da se prelazak iz stare u novu kalendarsku godinu obeležava unazad četiri hiljade godina. Najranije zabeležena proslava Nove godine odigrala se u Mesopotamiji i to sredinom maja – priča dr Radojičić.

U srednjem veku Nova godina se nije slavila u Evropi, jer se smatralo da je njeno obeležavanje antihrišćanskog karaktera i pagansko. U gregorijanskom kalendaru 1582. godine uvodi se proslavljanje Nove godine, što gotovo odmah prihvataju katoličke države.

– Datum početka nove godine varirao je u različitim kulturama i u različitim istorijskim epohama. Ipak, on je gotovo uvek bio povezan s nekim prirodnim kretanjima – od kretanja nebeskih tela, zvezda i planeta (u Egiptu), do praćenja smene godišnjih doba, koje su opet bile u vezi s položajem sunca. Egipćani su staru godinu ispraćali 15. juna, Rimljani 21. aprila, a u različitim krajevima hrišćanske Evrope datumi su išli od 25. decembra, preko 25. marta do 1. septembra. Nekada se kao početak Nove godine uzimao dan Vaskrsa, a nekada, kao na primer u Napulju, dan Blagovesti – dan začeća Hristovog – kaže dr Aleksandra Pavićević iz EI SANU.

U Rusiji je kao početak nove godine slavljen 1. septembar sve do 1700. godine. Uvođenjem u službenu upotrebu gregorijanskog kalendara, nastavlja dr Pavićević, Jugoslavija je 1. januar kao početak nove godine ustanovila 1919, što je značajno uticalo na izmene u običajnom životu srpskog pravoslavnog stanovništva, jer se ono do tada rukovodilo julijanskim kalendarom.

Politika