Сарајево није оно наше Сарајево

Опијени лепотама пашњака и густих црногоричних шума Романије стижемо у Сарајево. Поред нас промиче табла са ознаком Сарајево, мислимо да ћемо се још возити до одредишта, али пут води право у срце града.

Стојимо пред призором који знамо са разгледница – са Вијећницом у првом плану и трамвајем који клопара у круг. Улаз у Вијећницу је са десне обале Миљацке. Иза Вијећнице, сакривена иза каменог зида и малих неугледних врата је црква Светих Архангела Михаила и Гаврила, у народу позната као Стара православна црква. Црква је подигнута у XIV веку на темељима старе, раније разрушене, цркве која је била саграђена у време средњовековне босанске државе. Нешто ниже уз Миљацку домаћи католици и дубровачки трговци имали су своје насеље познато под именом Латинлук.

Темеље града у данашњем облику поставио је 1462. године први босански санџак-бег Исабег Исаковић. Као што је и био обичај тих времена, Турци су прво подизали своје богомоље и медресе-школе а касније се око њих ширило насеље са занатским и трговачким радњама и хановима. Тада је настала Башчаршија као занатски и трговачки центар. Град  је свој процват доживео у време Гази Хусревбега у XVI веку који уз своју џамију гради медресу и библиотеку и оснива вакуф да се стара о овим објектима. Тада је саграђен Безистан – место где се трговало различитом робом, а то је заправо претеча модерних тржних центара. Сваки занат је имао своју махалу, а њиме су се могли бавити припадници само једне конфесије. Тако су ћурчије били из редова српског народа. О богатству познатих трговачких породица сведочи и Деспића кућа која је припадала старој угледној српској породици.

Као што обично бива, мале народе нико ништа не пита и једна царевина мења другу.
На Берлинском конгресу 1871. године Босна и Херцеговина је додељена на управљање Аустроугарској монархији. Нови владар у жељи да се докаже као праведан и милосрдан господар гради нови део града од Башчаршије до Марин двора. Тако у провинцију једног царства стиже дух Европе. Модерне грађевине су изграђене у стилу сецесије. Основан је Земаљски музеј, као и прва грађанска школа. Школу су похађали и Иво Андрић, Петар Кочић, Исак Самоковлија, Војо Бијелић. Свој траг у Сарајеву је оставио и Бранислав Нушић, као управник Народног позоришта.

Овогодишњи Српски Народни Календар стигао је у Сарајево у саборну цркву Пресвете Богородице. Одлука о градњи Саборне цркве Рождества Пресвете Богородице у Сарајеву донета је почетком 1859. године у периоду када су европске велике силе Уједињено Краљевство, Француска и Русија, вршиле притисак на Османско царство да дозволи верске слободе својим грађанима, односно да да дозволу за изградњу цркава.

Средином XX века точак индустријализације и убрзаног развоја у тадашњој Југославији закотрљао се и у Сарајеву. Дух касабе нестаје пред убрзаним развојем.

Долазио сам и одлазио из Сарајева.

Своје величанствене тренутке град је доживео као организатор XIV зимских игара 1984. године. Сећам се оних радосних дана и победе Југословена Јуре Франка  на Олимпијским играма.

Пре него пођете у посету Сарајеву одбаците све предрасуде. Посета граду није само порција ћевапа на Башчаршији. Свакако прија порција ћевапа замамног мириса и укуса после угодне шетње сарајевским махалама и улицама.

Дух Оријента и средњевропску градску углађеност дели само један корак који закорачите са чаршијске калдрме на мермерне плоче према Марин двору.

Илиџа, некада летњиковац богатих сарајевских бегова, у ново доба је познато излетиште. Бањски комплекс је основан на темељима старог римског насеља. Данас се ту налазе луксузни хотелски комплекси за богате госте из арапског света. У делу града су сада Арапи изградили своје стамбене блокове, једу искључиво у својим ресторанима, имају своје туристичке и рент а кар  агенције, све се то води на неке друге људе са циљем да се избегне закон. Праве се велепетна хотелска насеља са вештачким језерима где људи из Емирата долазе на одмор жељни природе, зеленила и умерене климе. Држава Катар и Малезија поклонили су џамије сарајлијама, у два различита дела града.  У Катару    данас је  54 степена, на паркинг простору су се топили фарови аутомобила а Сарајевом шетају убрађене муслиманке.

На врелу реке Босне – на периферији града Сарајева, тешко да може да се добије домаћа босанска кафа, само еспресо. Жељни одговора од конобара сазнајем да је првих дана отварања ресторана „Лабуд“ однето на стотине комплета за турску кафу а сваки  комплет кошта од 20 до 30 еура.

Док седим на улици испред једног кафића са Николом Теслом чуло се: Једне ноћи у децембру. Сарајлије и не знају колико смо због Кемала волели Сарајево…

Неке теме су сувише болне и тешке за једно обично туристичко путовање и зато их је боље оставити за неку другу прилику.